Ski Resort
Divcibare Ski Resort
Divcibare Ski Resort
Početna stranaValjevske vestiPozitivaMladiKulturaSportBlogFoto danaNa kafici saAdresarKontakt
Pratite nas preko Facebook-a  Pratite nas na Twitteru  Rss
Divcibare Ski Resort
Divcibare Ski Resorr

VALJEVSKO BLOGOVARANJE

FOTOGRAFIJE

Objavljen od ObradVucen
ObradVucen
ObradVucen još nije napisana biografija
Korisnik je trenutno offline
na petak, 15 januar 2016
in RAZNO 11 Komentara



Odlučio sam bio tad, ovoj mojoj što sad telefonira iz susedne sobe da pošaljem fotografiju, kako bi je lakše ubedio, ja i ni jedan drugi. Odmah pomislih, oće li biti dovoljna ta fotografija, zavisi i od Milkinih ruku,  svakako i veštih prstića, njene pomoćnice, koja je bez reči pripremala ono što treba za jedan snimak. Da nije Milke, ne bi se ja žurio ali kad mi baš ona ponudi mesto na onoj plišanoj klupici, poslušno krenuh tamo kud pokaza. Uozbiljila se sasvim njena pomoćnica, nikako joj uloviti pogled. Valjda tako mora zbog Milke, a možda i zbog mene, ne dopadam joj se.
Bilo kako bilo kad sedoh, Milka me gleda baš onako sa visine i nikako da utvrdim, šta joj smeta na meni jer vidim zagleda me sa svih strana, a maločas reče, baš si se nacifrao. Još uvek se stidim, a iskreno rečeno, više bi voleo da pomoćnica pipka oko mene nego ova Milka, koje se plašim i ovako i onako. Ona je i gazdarica i majstor, a ko to pa zna koliko je prošlo kroz njene šake ovakvih ali svakako i lepših i stasitijih. Gde me god dodirne pravu struju osetim na tom mestu. I dok još i ne upališe ono svetlo, meni osećam toplo, još više se znojim.
- Baš ti lepo leptir mašna stoji, kad reče, sve mislim oće šeret da se našali pred pomoćnicom. I jedan i drugi kraj kad onako nežno povuče, osećam kako joj ruke mirišu nekakvim
prefinjenim mirisom, čini mi se još više zbog zaprške iz naše menze. Jedino ti razdelak preoštar pa preko njega povuče nežno prstima onako cik cak. Kad reče ama zgodan si ti i ovako, pomislih možete vi šta oćete jer sad sam u vašim rukama, ali uporno pratim šta radi njena pomoćnica. Mudro se ponašala vidim i sasvim profesionalno kad me odmah prepusti šefici Milki da me i štipka i čupka, kako bi bio kako treba, baš onako za uspomenu ovoj ovde koja telefonira, a bila je tad daleko od mene. Moram priznati, plašio sam se da je  kakva baraba ne prevari pa džaba mi i trud i nadanje. Kakav sam spetljanko, neće biti dovoljna ni ova leptir mašna za ove u Valjevu ako ostanem bez nje, pomislih u trenu. One kao da više vole one razdrljene i manje uštirkane, koji niti persiraju niti se ulaguju, odmah prelaze na konkretne aktivnosti.
Možda i zbog toga ova Milkina pomoćnica i ne razmišlja o tamo nečem, kad me ugleda ovakvog podvezanog i zavezanog do ispod same brade. Više bi ona sigurno volela da joj se drukčije pokažem ili makar okom mignem krijući od Milke. I Milka i ako reče nacifran, sigurno bi više  volela, da su mi mišice jače, a prsa kosmata gola, tesna ima svaka košulja, raspcepila bi se kad bi se zakopčala.
Taman kad Milka zaključi da je na meni uglavnom sve što se može ovako na brzinu dovesti u red da bude kako treba, uputi se prema kameri, oko koje je već pomoćnica sve završila pa čak i onu ploču namestila. Tek sad je gledam ravno u glavu ali za svaki slučaj da Milka ne primeti, još uvek je bila ovamo leđima okrenuta. Kad Milka proviri kroz kameru, rutinski je centrira, a onda nonšalantno klimnu glavom, ostalo će pomoćnica.  Tek tad mogao sam samo da je gledam u noge.
- Ovde pogled izgovori Milka, valjda primetila kud bi ja, držala je podignutu ruku gde moram. Njena ruka je bila ta zadata tačka u koju je trebalo, a ne one lepo oblikovane noge. Ne treptati, komandovala je dalje, a onda će, navlaži usne. Meni upravo one suve zbog čitavog ceremonijala. Kad ih neprimetno liznuh, bi mi smešno pa misleći da neće još ono glavno, taman kad se nasmejah, čujem kako reče pomoćnici sad, a čim kamera škljpcnu povika gotovo. Pogasiše se svetla, ja nikako progledati i jednu i drugu slabo vidim. Tek kad pomoćnica napisa onaj papir, pogledi nam se direktno sretoše. Oči joj blago zelene vidim, svetle pa prestavljaju pravi ukras na i onako lepoj glavi. Postidih se pošteno, kako sam i ukrućen i uplašen jednovremeno, a mislio sam šarmirati i jednu i drugu.
I Milka kad vidi da nas dvoje rasčistišmo oko onih papira i plaćanja, valjda zadovoljna zbog obavljenog posla, onako će šeretski jer primetio bi i slabovidan kako se znojim pa će, ja mislim da nije bilo naporno mladiću? I sad ne znam tako smušen kako odgovorih na to
njeno. Naprotiv, bilo mi je pravo zadovoljstvo, rekoh to nekako ali sasvim  razgovetno. Još jednom pogledah pomoćnicu i tamo gde stoji onaj raskošni naslonjač, prava orhovina sa duborezom, još više Milka u njemu, pokrila ga sasvim. U tom stilu ama i sve drugo što se da videti. Jedino ova hitra poput vidre, što posluje za onim pultom, delovala je sasvim drukčije ali privlačno. Zahvaljujući se  ja još jednom i sva sreća posle toga svega, potrefih tamo gde je pravi izlaz. Ostade iza mene i raskošni studio, tvrdim još raskošnija Milka ali i simpatična i lepuškasta njena pomoćnica.
Svega ovog se setih i zbog toga, što me sve to šarmiralo i lepotom i patinom onom pravom u odnosu na sve drugo o čemu sam razmišljao. Ali eto dok sam još tu pred tom fotografskom radnjom, kako već rekoh na samom korzou, samo još nešto bi drugo. Tog trenutka veče je bilo kao na dohvat ruke pa i večera u našoj menzi gde smo se hranili. Svojom zaprškom i pola ulice od nje je mirisalo, bolje reći zaudaralo. Već ranije smo planirali, tu veče idemo na plas u Omladinski dom. I zbog toga se kako već rekoh obukoh. Mislio sam, došao iz Zagreba pa eto i ovako da šarmiram  valjevske cure za koje mi moja gazdarica baka Angelina, kod koje sam stanovao reče, da su probirljive, ne možeš ići kako bilo. Tako i tog popodneva dugo mi je peglala košulju pa i odelo dovela u red. Eh kad sam ja bila mlada, često bi ponavljala, zagledah se u onog mog, a on lep Bože dragi da se i poludi. Nemam ja sreće oko toga, uzvratih joj odmah, dok je pogledala zamnom kad sam odlazio iz stana.
Na plesu gužva kao i uvek. Orkestar uigran ali i žustar. Koliko su kratke pauze, ni znoj obrisati kako treba. Izmešalo se sve. Nas nekoliko uporno vrebamo koja je slobodna pa i guramo se kako bi koju dograbili za igru. Taman kad se jedna urnebesna završi, smejemo se baš onako spontano i spremamo za drugu, kad iznenada osetih nečiju ruku na ramenu. Instiktivno se okrenuh, ugledah jednu zajapurenu crnku, kose sva u onim loknama, jedna do druge. Očito i ona od igre gledam uznojila se. Oprostite ja do vas, kad reče i taman kad se okrenuh jer znam sigurno da dame ne biraju, pomislih odmah nekakva greška i zabuna. Smeuljila se baš onako slatko, što me još više zbuni, gledam je sasvim  sramežljivo. To je trajalo taman toliko koliko se ni ja ni moji prijatelji ne snađošmo, ćutali smo kako bi videli šta je u pitanju. Ona ispruži svoju lepo negovanu ruku i op za moju leptir mašnu, nežno je čupnu. I ne pomerih se, a ona će opet kroz smeh, opkladila sam se sa prijateljicom, da ću je dodirnuti i evo opkladu sam dobila. Nema problema u trenu povikah, kad reče razlog, ponudih da to ponovi i za drugi kraj, što ona uradi elegantno i nežno. Ja stigoh samo da joj prihvatim ruku i nežno je poljubih u nadlanicu kad se ona smejući okrenu i ode.
Već je pri kraju bila plesna veče. Ja nikako ne stigoh da je makar jednom ugrabim za igru, uvek su drugi bili i bliži i brži. Na  moju žalost, tad i nikad više je nisam sreo, očito bila u prolazu. I ja sam verovao da ću tako kao ona biti u prolazu, godinu dve i idemo dalje. Na toj poslednjoj stanici uskotračne pruge ostadoh više od dvadeset i nešto godina, baš onako kako je tvrdila moja baka Angelina. Govorila je otvoreno, ko se jednom napije vode sa Kolubare, dugo će je piti jer tako je upravo bilo i sa njom kad je prvi put došla.
Taj ples u Omladinskom domu eto tako upamtih. I da kažem i ovo, jureći za onom crnookom koja dobi opkladu od svoje prijateljice, ne stigoh neku drugu da ubedim kako bi je otpratio kući, ja i kolega pratili smo jedan drugog. Možda ne i zbog toga, što je ona bila onako u prolazu ili je već bila obećala nekom drugom upornijem svoju onu nežnu ruku, kojom me povuče za onaj leptir pa tako vešto i znalački eskivira mene, da mi je sve bilo uzalud. Izgubila se i ona i njena prijateljica, nikad ih više ne sretoh. Možda je i bolje i lepše jer sam tih dana upravo ja uporno pokušavao ubediti ovu moju ovde koja još uvek telefonira iz susedne sobe, ona i ni jedna druga. Zbog toga sa pravom namerom i svratih u foto studio kod gospođe Milke i njene  pomoćnice, kako bi poslao za uspomenu jednu ili čak dve fotografije, ne bi li je na takav način nekako šarmirao i lakše ubedio.
Nakon nekoliko dana kad opet odlučih svratiti do Milke, hteo sam videti koliko su im ruke bile vešte, kako bi me što bolje prestavile na onom sjajnom papiru, pa makar i uz pomoć one olovke za retuširanje. Iznenadih se pošteno kad kolega koji mi je pravio društvo u tom pohodu reče, evo te i u izlogu. Gledali smo jedno vreme kroz staklo, a on nije propustio priliku da se pošteno zbog svega našali, tvrdeći kako me obesiše tu da odvikavam  i plašim kakve lopove koji bi nameravali ući u radnju. Nije se uopšte ustručavao da uđe unutra, čak  je prvi prošao kad mu  ja otvorih ona vrata. Za pravo čudo u radnji je bila samo pomoćnica i u trenu odlučih da malo slobodnije nastupim jer u ostalom ja sam bio glavni krivac što smo svratili. Kolega reče odmah čim uđošmo, kako od svega mrzi fotografisanje pa i za legitimaciju jer je ne fotogeničan, uvek na slici izgleda nakaradno. Ja taman kad izvadih onaj papir da pružim pomoćnici, on ga vešto zgrabi i poče baš onako kao da je on moj staratelj. Đavo pomoćnica, a možda i zbog toga što gazdarica nije bila u studiu, široko se i slatko nasmejala njemu pa čak ga onako milo pogleda. Izgledalo je kao da se on slikao, a ne ja, ona se sasvim njemu
posvetila, ja ostadoh po strani. Onim svojim veštim prstićima, na kojima su dominrali nokti prekriveni crvenim lakom, brzo pronađe omot sa mojim fotografijama. Kolega se raširio kao da je onaj čitav pult njegov, čestito ni da pogledam oće li biti makar za uspomenu kakvu, pomislih onoj tamo da je nekako ubedim, džaba sve drugo. On će, mogli ste mu malo ove
njegove uši skratiti, strše mu u stilu ovog leptira, poče baš na moj račun kako bi koji poen kod nje tako zaradio. Koliko se smeješ na ovoj fotografiji, a uvek si kao zavezana vreća, dodade odmah, dobro što nisi i jezik ispružio da ti se malo skrati, izgledalo bi da vezeš kao navijen. Ona, rekoh već prepustila se kao da je on domaćin, šta god on izgovori smeulji se pa i odobrava mu, gleda samo u njega. E da sam ja znao šta i kako ćeš ti pomislih, čekao bi ti mene pred vratima. Ne rekoh mu tad i ako sam mislio, kako bi se makar samo našalili ali nakon nekoliko dana klad ih ugledah da se drže za ruke šetajući, na sav glas povivikah, tužiću vas gospođi Milki verujte mi. Slatko su se nasmejali i odmah još čvršće zagrliše, zahvaljujući se upravo meni zbog svega.
Nekako baš tih dana kad se ta njihova veza učvršćivala i ljubav rasplamsavala u onu pravu mladalačku, mrzovoljno sam sećam se dobro, kao da je juče bilo, žurio na posao. Taman da otvorim vrata prostorije, gde sam obavljao strogo zadate poslove, zaustavi me pretpostavljeni da ne stigoh ni zakoračiti unutra. Valjda kako ne bi ni ja ni on gubili vreme, poput diverzanta ne dozvoli da uđem, pozva me u svoju kancelariju. Ući kod nadređenog i kad je u pitanju i kakva molba nije prijatno, ovako kad on ozbiljno zahteva, pomeša se odmah bezbroj nepoznanica, šta li bi moglo biti kao razlog, pa još ovako rano i odmah, teško je svakako. Gužvam nešto u rukama čim uđoh. Kad reče da sednem, zaključih e to nije dobro, još kad otvori radnu beležnicu, pomislih odneo vrag šalu. Nije on voleo duge uvodne razgovore pa pre nego i poče, znao sam da će konkretno.
-Ti si se nedavno slikao, čim izgovori, brže bolje odgovorih potvrdno. U trenu pomislih na pomoćnicu, kolegu pa i Milku i ako je ona bila ona teška dama. Bio sam siguran da je neko od nas troje nešto zabrljao, što se nije nikako smelo. Odmah Milku isključih iz te sumnjive igre jer ipak ona je ozbiljna gospođa, još onako uglađena i nacifrana.
-Kakve su fotografije kad upita, opet ću brzo i konkretno, kakav sam ja one i nisu loše. Da, da video sam dok te obesila u izlogu, baš će onako kao da je to mesto na nekakvom gubilištu i nisu loše sad on potvrdi. Sad ja ćutim i čekam da već počne konkretnije, baš onako u brk ili kako neko voli sočnije, iz neba pa u rebra.
- A znaš li ti druškane moj, svi ovi naši kad te vide kako tamo visiš, bar će ih pola odlučiti da uđu i slikaju se upravo tamo? Nešto mislim, ja se eto samo slikao, a kolega Dušan ugrabi i pomoćnicu, e vala njemu mora i kožu oguliti kad sazna jer to je i sto puta veći prekršaj zaključih, od moga samo za uspomenu.
Dok on napravi predah kako bi nešto ranije zabeleženo pročitao ili da nešto od ovog razgovora notira u onu svoju u kožu obučenu beležnicu, raširih i oči i uši, šta li je sad na redu. - Koji je to datum bio kad si se slikao, reče kao da je hteo da čuje upamtih li ja to ali vidim oće konkretno i tačno jer on je voleo preciznost, kao da je po struci sajdžija ili časovničar, svejedno, a ne vojni starešina. Nisam mogao brzo da se setim pa sabirajući i oduzimajući dane i datume, nakon kratkog razmišljanja sročih odgovor. Počeh se pošteno i znojiti, šta ako upita za pomoćnicu ili Dušana, ko zna gde su sinoć bili, kako obrazložiti to njihovo, na prvi pogled baš s nogu. Malo je to za reći, upravo tako,  naprosto zaključiti, zgrabi je ili možda zgrabi ona njega, svejedno je sad kad se to eto desilo. Strepim sasvim kad će to o čemu počeh razmišljati, doći na red. Vrhom olovke sa pozlaćenom kapicom kad poče da lupka po onom sjajnom stolu, glatke površine i muva da se oklizne kad stane, zaključih u trenu, sad će zvršnica pred konačnu presudu, kriv si zbog toga i toga. Kamo lepe sreće da požuri i ako je on uvek brzo to rešavao, kako mu se žrtva ili bolje rečeno krivac ne bi mogao izmigoljiti. Ne da se branim ali moram reći, da ja nisam bio od onih za kojima su tandrkale nekakve greške ali tog jutra osetio sam da sam se negde pošteno okliznuo.
- A kako si baš tamo odlučio da se slikaš, kad reče, vidim da će se čitava stavr zakomplikovati. Pravo da vam kažem, bilo mi je nekako uz put. Stanujem tu u blizini, a žurio sam, bilo je pred večeru, počeh kao pravi osnovac čak i mucajući. Znam već od ranije da on  posebno ceni iskrenost pa pomislih, nemam šta kriti, onako kako je bilo i nikako drukčije. U ostalom zna on kao što to znam  i ja, u Valjevu smo ni čitava dva meseca, sigurno znam  gde je železnička stanica jer je zadnja. Znam gde je moja podstanarska soba, jedva je nekako pronađoh kako bi se smestio negde. Menza, ako nikako drukčije, bez problema bi je pronašao po mirisu, osećala se ona čudna zaprška na sve strane. Ako negde posle večere trebamo izaći, morali bi se i umiti i nečim mirišljavim namazati, kako se ne bi osećali po njoj. Omladinski dom, u to vreme jedino mesto gde se moglo izaći da nismo svaku veče na korzou. Ta radnja u samom centru grada po nekoliko puta samo u toku jednog dana prođemo ispred nje i sama se nudi da svratimo, a ja već rekoh te večeri, žurio. To rekoh i Milki i njenoj pomoćnici naglašavajući, samo za uspomenu. Sad evo kao u kakvoj tavi pečem se na pravoj vatri zbog svega što i rekoh i ne rekoh, jedino znam nikako ne smem lagati.
- Ti očito nisi upoznat sa naređenjem da je tamo zabranjen pristup vojnim licima, kad reče ja se sasvim ukrutih. Tek tad gledao sam ga ravno u oči jer ovo do sad, u trenu učini mi se da je luk i voda u odnosu na to što on izgovori, naređenje o zabrani, kao da je to mesto zaraženo, kako bi rekli kontaminirano, otrovati se smrtno i ništa drugo.
Gledao sam ga tek sad otvorenih očiju i sećam se uporno ponavljao, nisam upoznat kao što i nisam jer kako bi se usudio prekršiti tu zabranu. Kad on  pojasni, da je to bilo dan-dva pre te moje pogreške sročeno i obelodanjeno, setih se da sam bio odsutan i to službeno van Valjeva. Nisam smeo pitati ni za živu glavu, zašto i zbog čega, ponavljao sam samo poput papagaja, zaista nisam bio upoznat i ništa drugo.
Ja znam da to neće biti dovoljno za odbranu jer kako reče, eto ti visiš tamo na zabranjenom mestu i tačka. Jedino uporište mi je bilo da nisam znao, a o presudi on će odlučiti. Ne znam samo kako mi brzopleto i ne kontrolisano izleti, ni danas da budem svesan, pitanje, a gde je dozvoljeno, kad i ne zapazih da u gradu još ima neko mesto gde bi se moglo uslikati na brzinu za uspomenu? Neću da mu priznam da primetih da tamo kod Banke ima jedna radnjica ali koliko sam god puta prolazio, video sam da nema nikog u njoj, kao da je bila sasvim
zatvorena.
Taman kad je bilo potrebno doneti presudu jer prava je istina da tamo još uvek visim u onom izlogu, a sve presude znam da moraju  biti donete na osnovu istine i nikako drukčije, kako bio sve bilo pravedno, on će kako bi sve to što će uslediti bilo na činjenicama  zasnovano ali i pravedno, mogao si se slikati kod Jovanovića? Tek tad mi ništra nije bilo jasno, a on kad to primeti da se pravim ne vešt i gledam ga onako blesavo, brzo ponovi, da da kod Obrena Jovanovića!
Da on, taj moj šef, nije došao kad i ja iz ovog Zagreba, gde sad gledam samo u šareno i kockasto, nekako bi se i snašao za odgovor ali kad to izgovori, morao sam ga gledati i blesavo i onako ne vešto, kako se kaže za takvo stanje.
Oću da razjasnim sve na licu mesta jer kazna ma kakva da bude, želim da budne pravedna u čitavoj toj stvari pa opet uporno i naivno pa i blesavo upitah, a to je tamo kod Banke, kad je Milka toliko opasna, žena prava dama, uvek joj ogrlica od ćilibara o vratu. Prstenje bogato, a na noktima lak sjajan kao površina ovog stola njegovog, sasvim ogromnog poput njega. I da se zakunem, ispred te neugledne radnje u onom skromno aranžiranom ormariću i zamazanog stakla, primetio sam samo nekoliko snimaka nekakvih radnih akcija pa i nekakvih priredbi. Kod Milke, priznajem samo portreti i to pravi oni studijski pa i nekoliko snimaka sa onih pompeznih venčanja ali u Crkvi. Ako je to rezonujem opasno, onda šta reći za one bebe koje se bezazleno osmehuju i gledaju onim svojim očicama, neke čak i golišave, baš onako da kažem, sasvim čedne.
- Nigde nego kod Jovanovića, kad ponovi, dođe mi da tu pred njim, samo da su mi bile u džepu one fotografije, javno ih pocepam i odem kod tog Obrena i slikam se ponovo za uspomenu, kako bi pokušao ubediti ovu moju, ona i ni jedna druga, kad i tako ne stigoh do one pomoćnice. Odmah na to moje oko pomoćnice zaključih i bolje, ovaj bi me što sedi ovde i oglodao da me vidi sa njom onako  vitkom i privlačnom, ni govora pa šta je tu je.
Nije to trajalo ne znam koliko ali kad reče naglašavajući, da li si to razumeo, nikad više tamo, u najmanju ruku kao da se ja jednom dnevno slikam za uspomenu, šta sam mogao drugo reći, nego da razumem, nikad više, očekujući i završnu reč o nekakvoj kazni. Onom olovkom sa pozlaćenom kapicom kad zavrti tačku u svojoj radnoj beležnici, umotanoj u pravu žutu kožu, naćulih oba uha, da čujem šta li će sad uslediti dalje, pitajući se skrušeno.
- Ti moraš služiti za primer ostalima, a ne tako, op pa u izlog, tamo gde je zabranjeno, govorio je povišenim ali i strogim glasom.
Ni trepnuti  nisam smeo tad. Slušao sam isključivši sve drugo što bi moglo zasmetati ili poremetiti to što trebam čuti. A kad opet ponovi, samo kod Jovanovića, to je bio i zakon i naređenje pa i obaveza, samo tamo pa će da bi to i ozakonio, je li ti jasno? Sasvim glasno uzviknuh, dodajući sve po redu kako je to u vojsci
Dok to čestito i ne izgovorih, red je da sad usledi ono za pouku, očekivao sam da odalami kaznu i po težini i zasluzi za učinjeni prekršaj ali kad reče, nemoj više o ovome i sličnom da raspravljamo pa će malo strožije, sad možeš ići.
Nisam mogao verovati da tako jevtino prođoh, brže bolje počeh da otvaram ona teška vrata, presvučena pravom kožom, kako bi se još brže udaljio.
Čitavog tog radnog dana bio mi je prisutan tok tog službenog razgovora. Ipak radovao sam se što se to tako okonča. Odmah odlučih, čim se završi radno vreme, ručak u menzi, a ja se
oslobodim mirisa zaprške i radne odeće, potražiću tu fotografsku radnju jer on ne reče gde se to nalazi, kao da ni on nije znao. Ama neće me ništa sprečiti pa ni odmaranje ili podnevna kafa kod gazdarice, uvek bi nas počastila kao što englezi upražnjavaju čaj u pet posle podne. Obično tad bi nam pričala o sebi od kad pamti, pogledala u naše šolje, zadovoljna valjda što će mo eto poboljšati njenu malu penzijcu, mada me uvek ljutila kad kaže meni, e sine  moj tvoji putevi su zatvoreni, ostaješ u Valjevu i gotovo. Kolegi naprotiv, kao da je on  vodić ili putar nekakav, tebi je sve otvoreno, možeš kuda želiš i daleko ćeš dogurati, uporno je ponavljala. Izgledalo je kao da sam joj ja manje simpatičan ili je ona to zaista videla među onim šarama, što nikad do sad to nisam smeo reći, da se ne bi proveo kao posle slikanja kod moje Milke.
Elem istog popodneva dok dokrajčišmo ceremonijal oko slatkog i kafe, ja upravo sa kolegom požurih u razgledanje varoši i ako je sve bilo kao na dlanu, u jednoj ili dve ulice. Radnja tog vlasnika Jovanovića utvrdišmo bila je u Karađorđevoj, čak malo uvučena, rekoše tek što se preselila iz stare zgrade koja se već počela rušiti. Čim pristgošmo u njenom prostranom izlogu, dominirala je fotografija jednog oficira sa svim onim znamenjima koja je tokom službovanja i zaslužio i eto dobio. Bila je baš onako inpozntna, a ne kao ona moja poput kakve razglednice. I ostale su koje su bile izložene, bile su i zvanične i službene, čak ni jedna ženska.
Imao sam i ja nekakav foto aparat ni vredan ni skup. Znam i to, sklapali ga u Sarajevu, a nama nudili za male pare uz otplatu samo vojnim licima, niko ih valjda nije hteo kupiti. Zvao se Alteks (Altex) baš za početnike ili prave amatere.
Upoznavajući se sa gradom i okolinom, a mladi, vremena na pretek, put nas jedne nedelje odvede u park Pećina. Šetali smo onim stazama jer je dan bio kao stvoren za to, ni topao ni hladan. Intezivno smo koristili i moj foto aparat, čitavih trideset šest snimaka napravišmo u raznim pozama i situacijama, pored drveta, na klupi, travi, a onda na jednom nađošmo se i na pravom igralištu za tenis, gde su valjevski majstori belog sporta, potvrđivali svoje verštine. Ja i kolega bez razmišljanja otvorišmo vrata i nađošmo se na betonskom prostoru za igru ograđenom visokom žičanom ogradom koja je služila da loptica ne ode van u šumu. Taman kad ovaj što je nosio moj aparat, primeti kako ga provociramo kroz žicu za koju se i rukama sčepašmo, nanišani prema nama i škljocnu. I ako smo više u šali i onako spontano ušli u taj ograđeni prostor ni pretpostavljati da će upravo taj pogled kroz tu žicu biti ovekovečen. Pridružili su nam se i osrali i sasvim prepustili mladalačkim igrarijama. Neko je poželeo da se slika u onoj sudijskoj stolici, drugi pored onih konstrukcija za mrežu i tako redom.
U to vreme tog dana bili smo jedini posetioci na tom prostoru, rano pre podne, a onda na jednom uputišmo se u suprotnom pravcu, ručak samo što nije počeo u našoj slavnoj menzi. Nedeljom bi se delio dva časa ranije, kako bi kuvarice imale više slobodnog vremena.
To je bilo uglavnom sve za to nedeljno pre podne, koje na jedvite jade tako popunišmo, dok je čini mi se čitava varoš još dremala.
Istog tog dana setih se, odmah posle ručka koračao sam onom dugačkom ulicom sa svojim potstanarskim kolegom jer to je najkraći i najlepši put bio od menze do stana i obratno. Već sam dosadan ali opet moram reći, sa nama je išao i miris iz naše menze. Odmah tu gde je počinjao korzo, zastajem pred izlogom fotografske radnje moje Milke. Povlači me da stanemo kako bi opet nešto odalamio na moj račun. Nećemo tu povikah poluglasno, onu vitku
pomoćnicu ugrabi naš Dule, nema je više, a zbog slikanja me pošteno nabrusi pretpostavljeni, nigde nego kod Obrena, čak to i naglasih.
Istog tog dana stajao sam naspram starine u njegovoj radnji i kao da nije bio dobre volje pa će, u toku dana biće razvijen film, navrati da kažeš koliko čega, reče sasvim zvanično. E moj Obrene pomislih u trenu, da samo znaš kako mi onaj moj očita lekciju što ne svratih kod tebe, a ti tako kao da sam ja tamo ne znam  ko i ako zbog svega pravi krivac. Makar malo da si mekši brate, znaš kako bi mi prijalo i čitavu onu zabelešku u onoj radnoj beležnici u kožu pravu umotanu, lakše  prebrisalo i stavilo ad-akta, kako se ono stručno veli. Ja znam da sam ja rođeni moj, za sve kriv ali i ti si jer se nisi snašao za lokal na vidnom mestu, nego ode ovde daleko od Opoštine i Suda, daleko i od korzoa.
Još sam nešto očekivao oće li reći ali kad okrenu svojim poslom i ja poput pravog lopova izađoh van, ljut i zbog šefa i njega samog koji me evo ovako odalami, čestito i bez pozdrava.
Odmah posle večere svratićemo ja i kolega da čim pre dogovorimo šta i koliko treba uraditi jer kako me primio kad svratih, može lako i baciti onaj film i reće nije ništa uspelo. Ipak, sigurno znam samo tu i nigde više na drugu stranu jer tako je i odlučeno i naređeno.
Sećam se tad se u to vreme uvek žurilo na posao, možda zbog toga što se isključivo išlo pešice ili  zbog toga što su, čini mi se sve noći bile kratke za naspavati se, posebno ona
između nedelje i ponedeljka, leti ili zimi svejedno. Tog jutra upravo tek što uđoh u onu svoju kancelariju, dok se još i ne raspremih, a spopalo me nekakvo zevanje, razmišljam da se opružim na jednom od onih slobodnih stolova i dremnem jer i ovako ću teško početi sa radom punom snagom. Nekako osećao sam i pred očima mi mračno, naizemnično jedno pa drugo oko trljam da zgnječim i jabučice, ne bi li mi se makar malo razbistrilo. Čudno je to ali
istinito, možda i zbog onih papira koje treba knjižiti i razvrstavati, a to je toliko umirujuće da
i ono šuškanje kao da šapće, pusti sve, odmori malo pa tek je ponedeljak, do subote ima punih pet radnih dana, naradićeš se već. Kad neko otvori vrata onako bahato još i bez kucanja, pomislih u trenu, baš sad si došao ovako rano kao da je nekakva potera u pitanju. Okrenuh se savim leno u prvcu odakle treba da uđe dotični, a kad ugledah šefa, jednovremeno se i razbudih i otvorih oči, kao da sam svež poput one rose, već sam bio spreman da se svojski prihvatim posla. Ipak, drago mi što dođoh pre njega na posao, vidim on još uvek u gornjoj odeći pa ga žustro pozdravih, onako kakav je običaj i vojnički red.
- Dođite kod mene kad reče, bio je pravi znak da treba brzo i konkretno, a kako ostavi i vrata otvorena, značilo je odmah. Od onog zevanja ni traga pa i protezanja, sasvim čio. Popravljam odeću na sebi da sve bude kako treba i požurih da izvršim zadato. Gledam i od njegove kancelarije ona teška vrata otvorena, što znači mogu slobodno baš onako bez kucanja ili najave. On poput ormara kakvog poširok, poprečio se na onom slobodnom delu kancelarije, još samo da obesi mantil. Ja odmah tu pored njega ukrutih se sav, očekujući besedu jer one me pozvao. I on se pomače kako bi seo na svoje mesto pa mi prostora puno više oko mene, oće da bude sve i službeno i zvanično. I ja se pomakoh malo bliže kako bi me bolje i video i čuo. Istog momenta primetih na stolu, kako je valjda trenutak pre  izvadio iz džepa nekoliko fotografija, a prva odozgo bila je ona sa igrališta za tenis. Iznenadih se pošteno otkud tu, kad smo kolega i ja dali da se to uradi pre nekoliko dana, znači već gotovo, dosta brzo urađeno.
Posle one nedavne priče i razgovora oko onog portretisanja, još uvek jedan visi u izlogu kod Milke pa mi naprosto bi milo što ni jednom rečenicom neće moći nikako da stavi primedbu, gde i kod koga dadošmo da se urade ove fotografije. Baš su eto ove kod mog šefa pravi dokaz da sam svatio i primio sa pravim razumom onu kritiku. Pomislih odmah, uzeo ih čovek kako bi me pohvalio pa mi još milije što sam zbog svega kristalno čist poput prave suze.
Ipak bez pitanja ne smem preturati po njegovom stolu i ako se malo i pregnuh i primakoh bliže. Kad primeti kako gledam on će, uzmi slobodno, izgovori sasvim zvanično, primičući malo bliže onu svoju veliku stolicu. Ja poput kobre ispružih ruku i zgrabih zadovoljan što je to rad gospodina Obrena Jovanovića, ništa drugo nego za priznanje meni što to sve poverih njemu.
Za čudo kad ih uzeh vidim da nisu ni obrezane onim nožem sa krivudavom cik-cak bordurom, što meni nije ni malo smetalo. Ona kroz žicu već rekoh, bila je prva odozgo. Na njoj ja i kolega sčepali se za  onu žicu i slatko se smejemo. Ispod ona grupna gde smo svi, neki se i plaze, jedni drugima pravimo rogove, onda dalje još nekoliklo u raznim pozama, kako je ko bio sposoban da smisli nekakvu glupost.
- A šta kažeš,  mi smo gladni kad reče ja ga i pogledah. Bilo pred ručak ali to nismo javno ispoljavali.
- Niste a slikate se kroz žicu kao da ste u nekakvom logoru. Ali u pozadini vidi se ona visoka stolica za sudiju, požurih da obrazložim gde je to zapravo bilo, oću da kažem igralište za tenis. Da stolica baš u vidu one stražarnice, poče opet sasvim zajedljivo i
provokativno, tek tad razmišljam kako ga ubediti gde je to bilo jer se zaista ne vidi se ona mreža zategnuta popreko.
- Od toliko prirodnih lepota, poče poput turističkog vodića, a vi odabrali žicu kao objekt pomoću kojeg oćete reći gladni smo jer nam je mala plata, slaba menza i to pazi molim te javno kako bi svi i čuli i videli. Taman da nešto kažem, a on krenu dalje, najbolje da to date nekom i da javno i naširoko obelodani u kakvim novinama kako bi svi znali da ste gladni. 
Već više ne mogu doći do reči jer on  kao da  se već udobno i smestio i namestio, suvereno je vladao vremenom  i prostorom, a kao najbolji dokaz služe mu naše fotografije. Očekivao sam da mi dozvoli da se branim ili makar da kažem kako je zapravo bilo, a on između nas postavi i menzu i hranu, na koju smo se ruku na srce svi do jednog žalili.
Još nisam bio poslao onaj portret ovoj mojoj zbog kojeg pošteno povukoh, kako se ono veli mačka za rep. Izgubih volju načisto jer kako  njoj da obrazložim to sve, kad joj kukumačem u svakom pismu kako nikud ne izlazim, samo na nju mislim, a ja zavezao onog leptira pa pravo kod Milke, imam vremena za takve gluposti reći će. Odlučih da to još malo sačeka, moj šef bi me odmah ocinkario kod nje pa i zbog toga, posebno kad bi doznao da sam tim portretom pokušavao  kupiti njenu ljubav. Ko zna šta bi joj rekao ni sad da mi bude jasno, koliko se bio izbečio na mene, što onako oko slikanja kako rekoh uradih.
Kao sad da gledam kako opet moj šef vadi iz ladice onu već poznatu beležnicu presvučenu rekoh kožom i to pravom i olovku sa pozlaćenom kapicom. Opet eto i tad i sad pomislih, kako mora da se muči i zamajava oko mene okorelog prestupnika, još malo dođe mi ga i žao. Umesto prve jutarnje kafe, možda i nečeg drugog, on vodi rat samnom. Bilo nam dosadno one nedelje, slikali se kroz žicu. Šta ako to zaista neko dozna sa strane, verujem da je to upravo bilo sudbonosno pitanje, koje je stajalo pred mojim šefom. Najgora je stvarnost kad se iz dosade napravi  takva glupost pa je moj šef  na početku radnog dana, a još u ponedeljak i to da napomenem, mora rešavati kao problem slikanja kroz žicu. Logor i ništa drugo, pomislio bi neko sigurno.
- Veliš bili gladni, opet oće da naglasi, kako bi valjda doneo lakše pravu odluku koja tek treba da usledi. Kad to rasčistih oko gladi, zapitah se kako smisliti odbranu koja bi opravdala taj snimnak kroz žicu. Dođe mi da uzmem onu olovku za retuš, kako se ono radi i obrišem svako ono okance isprepletano od žice, kako ona loptica ne bi pobegla. Džaba i Obren Jovanović. džaba i to što smo sami slikali, a ne Milka. Na kraju džaba i čitava muka, kad zabrljašmo na toj ogradi od žice.
Taman da to nekako i poređam u glavi kako bi još nešto smislio kao opravdanje, a on opet poče nabrajati prirodne lepote i znane i ne znane, uvek dodajući, a vi ravno pa u žicu i to onu pravu. Ama kavez nekakav, u zatvoru nije takav.
- Priznaješ veliš bili ste gladni, kad izgovori imao sam utisak  kao da se to i na onoj fotografiji vidi. Sećam se upravo bilo pred ručak. Nedelja ni doručkovali nismo. One nesretne kuvarice, teško im, izborile se rekoše, kad ne idu na posao ne treba ni da jedu, posebno doručak.
Taman kad šef upisa,  šta je mislio u onu luksuzno ukoričenu radnu beležnicu, prava koža još luksuznijom olovokom sa pozaćenom kapicom, ja sam još uvek bio na samom početku jer nisam smislio opravdanje za glad i ako me upita, znači bili gladni?Ali kako mu reći zašto da baš tamo gladujemo i slikamo se kroz žicu. Možda se ta vražija glad nekako mogla i odgoditi jer desilo bi se da ponekad i ručak preskočimo ako nas gazdarica ne probudi jer on bi se delio isključivo od dvanaest do četrnast, posle toga sve  bude zaključano. Ipak pomislih tad pre nego išta još kažem, blago kolegi koji se bio oklembesio pored mene o onu žicu, što mu ovaj ovde moj nije šef, verujem ni dlaka sa glave mu neće hvaliti zbog ovog snimka na kojem se vidi kako  virimo sa one druge strane ograde. Sećam se ni on tad nije pomenuo glad i ako je bilo neposredno pred ručak, a ovaj ovde moj to uporno potencira, kao da je u najmanju ruku i on bio prisutan.
Nešto mislim u toj pravoj zbrci pojmova i oblika, posebno kako to da to utvrdi gospodin Obren ili je to neko drugi, baš uz pomoć ovih fotografija, kao da je u pitanju zvučni dugometražni film, a ne običan amaterski snimak, još eto domaćim foto aparatom.
- Ja sam mislio da ćeš ti izvući pouku od prošlog slučaja oko onog portreta kod Milke, a ti op pa u žicu, kako bi svi moghli videti kakvi smo, još gore kako nam je. Taman da nešto kažem, a on povisi glas, ništa manje gladni smo, izgovori u jednom dahu. Sigurno znam bilo neposredno pred ručak kad se to desilo pa i ako to nismo glasno rekli i sad to tvrdim, bili smo zaista gladni i zbog toga što nismo doručkovali, nedeljom kuvarice duže spavaju, to svi mogu potvrditi.
On me gleda kao da još nije odlučio sa koje strane da me počne napokon da dere i guli pa će, kažeš da nedeljom nema doručka? Sasvim se ukrutih pa povikah, da. Kuvarice nedeljom i praznikom oće da otspavaju i mi nemamo gde kad je i onako sve u gradu zatvoreno, takvom brzinom to izgovorih da i vlastiti jezik malo štipnuh. Ni da trepne očima, ukrutio one jabučice, a ja kad primetih, isto još jednom ponovih, da sve to čuje i upamti, kad tvrdi kako smo kroz žicu govorili, mi smo gladni i ako o tome nismo ni jednu reč beknuli, a bili smo zaista gladni, nismo bili ni doručkovali. Pomislih još nešto da kažem o onoj menzi kad iza mene otvoriše se ona debela vrata i taman da se okrenem  začuh, tražili ste me šefe, da ni primetio nisam kad je pritisnuo ono dugme i pozvao svog pomoćnika za tamo nekakve poslove.
- Kad si zadnji put bio u menzi, bilo je sasvim jasno pitanje?
- Pa bio sam ali nikako da se seti pa čak da prizna da zna gde se to i nalazi, ide okolo.
-Ti možeš ići kad pokaza prema meni, ja se zbunih, pa ne znam kome da se zahvalim  šefu ili novo pridošlom licu. Ostade sve iza mene kako je bilo tog trenutka. I šef u svojoj udobnoj velikoj stolici, moje fotografije još ne obrezane na onom sjajnom stolu i kao  novo lice njegov pomoćnik.
Istog popodneva ja i kolega bili smo kod Obrena u njegovoj radnji. Videli smo kako izlog dopunjava novim fotografijama vojnih starešina, a ispred njega stajao je već spremljen pano veći od zidnih novina, sa natpisom krupnim slovima, uspomena iz vojske. Ispod naslova fotografija do fotografije vojnika. Obren je mogao da ulazi u kasarnu i slika na svakom koraku, lakše od bilo koga od nas.
Naš razgovor je bio kratak i odmeren. Dobar dan. Mi smo došli za one fotografije.
Doviđenja. To je sve što smo hteli i mogli da kažemo. Plašili smo se da nije nešto uključeno za tonsko snimanje, hteli smo što pre van jer pre toga rekoh kolegi kako prođoh kod šefa.
To je bio moj zadnji odlazak u tu radnju. Tih dana kupio sam odmah malu labaratoriju i sam počeo razvijati i kopirati snimljeno. Sušio sam na naftarici, a posle pravoj sušilici. Čak sam imao i onaj nož za obrezivanje sa onom cik-cak bordurom i sve ostalo što je trebalo.


Obrad VUČEN

Ključne reči: Nema ključnih reči

Komentari  

 
+18 #1 postar 19-01-2016 12:50
Jel ovo knjiga ili šta je ovo. Ko bre ima živaca ovo da čita
Citiraj
 
 
+18 #2 knjizar 19-01-2016 13:12
E jes vala.
Citiraj
 
 
+19 #3 U2 19-01-2016 17:05
Mogao si malo opsirnije, nisam siguran da sam razumeo ...
Citiraj
 
 
+13 #4 Prolaznik 19-01-2016 21:57
Ako je neko ipak procitao, da li moze da preprica u par recenica?
Citiraj
 
 
-9 #5 još uvek živ 20-01-2016 20:36
!!!!!,,,,,,,,???????????,,,,,,,,,, Oš da kažeš da si tolko hrabar,,,,,,,,, ,da posle pola veka i malo više, kad si u jeseni života, tvoja hrabrost je do neba. A mene si slao na raport što mi je odpala pulija na cokuli.
Citiraj
 
 
+9 #6 Prle 20-01-2016 23:11
Izaso si iz ilegale.
Citiraj
 
 
+9 #7 Kriger 21-01-2016 12:11
Kako je u ilegali?
Citiraj
 
 
-9 #8 АТЕИСТА 21-01-2016 23:50
@#5 još uvek živ 20-01-2016 20:36
Старино свака част, видим да ћеш још дуго дуго бити чио и жив и здрав, што ти од свег срца искрено желим. Са оштрим словом истине: Лепо их намучи, када те ни Kriger са својим капо* из Бањице још није разоткрио. Ваљда ће после Маја све бити јасно.


Поздрав без љутње теби и осталима.


П.С. Вешај порт тек после 23h а име копирај са поста!
Citiraj
 
 
+8 #9 Leka 22-01-2016 09:46
A odajes ilegalce.
Citiraj
 
 
+7 #10 R-Pecelj 22-01-2016 19:27
Citiranje АТЕИСТА:
@#5 još uvek živ 20-01-2016 20:36
Старино свака част, видим да ћеш још дуго дуго бити чио и жив и здрав, што ти од свег срца искрено желим. Са оштрим словом истине: Лепо их намучи, када те ни Kriger са својим капо* из Бањице још није разоткрио. Ваљда ће после Маја све бити јасно.


Поздрав без љутње теби и осталима.


П.С. Вешај порт тек после 23h а име копирај са поста!


Di si ti ATEISTA, Boga ti poljubim ?
Vidim da si "još uvek živ" i zdrav, što mi je od srca drago.
Nego, reko li ja vama ilegalcima da vodite računa kad izlazite iz tih vaših brloga, da to bude posle ponoći a najbolje pred svitanje. Ima ovih demokrata s kojima nikad ne znaš na čemu si. Oću da mlatnu nekom toljagom, naročito ono iza ćoška. Jedino si preko dana siguran u Republici Koloniji. Tamo ti je fin i razuman svet a i Vlada im je stabilna pa nema nikad ni izbora. Dal zbog Premijera, ne znam al sigurno nije ono "JA pa JA".
Kad budeš išo, stavi u šinjel jedno kilo srpskih kobasica, možda ćeš negog sresti pa da se počastite. Tu je i prodavnica za pivo. :lol:

E moj ATEISTA, vidiš kakova vremena dođoše ? Nije džabe narod nekad viko :
"BREZ TITA I KRALJA NIŠTA NE VALJA" ;-)

Sumljiv mi onaj tvoj kompanjon, ne javlja se ? Da nije na nekom specijalnom zadatku što mu naložila Partija ?
Citiraj
 
 
-11 #11 АТЕИСТА 25-01-2016 01:09
@R-Pecelj

(Нego, reko li ja vama ilegalcima da ,,,,,)
(старе навике)

Боже ми опрости ово ко да покојни Ранкорић лично критикуje. :cry:
Него ниси платио чланарину ни за прошлу годину, треба ли у Комитету ове године као и прошле да ме прозивају због тебе? :oops:
Остави се Републике колоније, :-* тамо је највреднији, најпоштенији и најбољи министар здравства, 8) а колко ми је познато терапије коју он прописује теби није потребна? :P
Република колонија = НДХ+НАТО+Квисти нзи Србије. :eek:
Оно што не могу да униште они својатају. ;-)
Војни полигон и авијацију прогласили су својом као да 5-и пук не постоји и да му по формацији не припадају. :-? :roll: :sigh:
Дођи на конгрес и понеси књижицу са српом и чекићем на петокраки да је мурујемо за ову годину. :-? :lol: Ал је стави у унутрашњи џеп и осигурај је спучом да ти је неко ко што сам ја не би здипио, Па мораш вадити код Јошке дупликат јер му је дед умро 04.05 1980г. :D :lol:

Видимо се после празника све ће бити јасније.


Поздрав без :-x

како којег, :sigh: МЕЂУНАРОДНИ БРЕЕЕ! :lol: :-)

Ојдо у илегалу :zzz :zzz :zzz
Citiraj
 

Dodaj komentar

Sigurnosni kod
Osveži


 
 

Previous Sledeća
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
BIOSKOP 85 od 14 - 20. novembra 2019.
  PORODICA ADAMS, 3D sinhronizovano 14. i 15. novembar u 17.30h 16. i 17. novembar u...
Detaljnije o programu
PRIČE IZ NEZABORAVA PRIČE IZ NEZABORAVA
Pozivamo Vas na promociju knjige "Priče iz nezaborava" arhimandrita Alekseja Bogićevića, koja će bit...
Detaljnije o programu
BIOSKOP 85 od 21 - 27. novembra 2019.
 ZALEĐENO KRALJEVSTVO 2, 3D sinhronizovano 21. i 22. novembar u 17.30h 23. i 24. n...
Detaljnije o programu
6. IZDANJA FESTIVALA “VALJEVSKI FILMSKI SUSRETI” 6. IZDANJA FESTIVALA “VALJEVSKI FILMSKI SUSRETI”
Šesto izdanje festivala Valjevski filmski susreti održaće se od 12 - 15.decembra 2019. godine pod s...
Detaljnije o programu

 



Valjevo - Lajkovac - Beograd
05;  06;  07;  08;  09;  10;  11.15;  12;  14.15;  15.45;  18;

Valjevo - Ub - Beograd
05.30;  06.45;  7.45;  09; 10;  12.30;  13.30;  14.30;  16; 17;  16.50;  18;  19;

Valjevo - Novi Sad

07; 10.;  12.45 (izuzev nedeljom),  18.50;

Valjevo - Niš

16;  17.30

Valjevo - Kragujevac
08;  16;
 
Autobuska stanica Valjevo 014/221482
Evropa bus 014/232 128

TAKSI PREVOZ U VALJEVU / TAXI STANICE

ALKO taxi  014/ 243 003 
HALO taxi  014/ 290 029
KULA taxi  014/ 290 290  
MAXI taxi   014/ 222 111  
PATAK taxi   9701
PINK taxi   014/ 29 29 29
RAVNOGORAC taxi  9704 
RADIO MOBIL taxi  014/ 215 000  
VALJEVO taxi  9702

Valjevo-Beograd Centar (Prokop)
4,35;  06,00;  09,06;  12,27;  17,007;  19,59;

Valjevo-Beograd
05,04;  18,24;

Valjevo-Bar
10,47;  22,48;

Železnička stanica Valjevo   014/221697

 
Staro Valjevo

Divcibare Ski Resort
2012 © Akter Design | Pravila korišćenja