Ski Resort
Divcibare Ski Resort
Divcibare Ski Resort
Početna stranaValjevske vestiPozitivaMladiKulturaSportBlogFoto danaNa kafici saAdresarKontakt
Pratite nas preko Facebook-a  Pratite nas na Twitteru  Rss
Divcibare Ski Resort
Divcibare Ski Resorr

VALJEVSKO BLOGOVARANJE

PRVO SLOVO U PRIČI

Objavljen od ObradVucen
ObradVucen
ObradVucen još nije napisana biografija
Korisnik je trenutno offline
na utorak, 02 februar 2016
in RAZNO 2 Komentara

Više od dest godina nisam izašao na stazu kako bi potrčao. Evo sad kad oću, nespretno mašem rukama i nogama. Nikako pošteno prodisati, teško mi. Učini mi se kao nekad kad počeh onda, pre više od tridest godina. Izgledam smešno i sebi i drugima. Gledam dosta je ovih mladih, koji su upravo danas izašli da protegnu noge. Kad jednog momenta sasvim ozbiljno nekakav dečarac reče, pazi stari da te neko ne pogazi, još više me te njegove reči povratiše u one dane kad sam u mom Valjevu počinjao i bio naprostao bela vrana među ostalima. Retko je tad neko osim onih koji su pomišljali na nekakvo takmičenje, da izđu i da trče. I sad izgledam smešno, ovo moje batrganje na modernom tartanu, kad pokušavam da uskladim rad nogu i ruku. Mladi pored mene projure dalje. Jest da oni koji danas trče, ne naprave više od jednog ili dva kruga ali vidi se da su puni snage pa i pravog samopouzdanja. Drugo su ovi na rolerima koji poput prvavih oklopnika, opterećeni kacigama, raznim štitnicima i drugom modrenom opremem, a da i ne spominjem bicikliste što deluju zastrašujuće, furaju, poput furije nekakve.

Smešno izgledam, svesan sam ja, u ovom ambijentu, ovakav kakav sam. Ali eto sve mi palo na pamet, setio se pa htedoh da na ovakav način da se zahvalim čoveku koji je imao presudnu ulogu, da pokušam trčati i moram priznati zavolim trčanje. Nekako baš dan dva pre ovog, čuo sam da iznenada moj doktor Radak, ode onom stazom bez povratka. gde vlada samo večnost. Htedoh sve ovako trčeći da ga se setim i zahvalim iskreno na svemu.

Svesan sam ja i činjenice, da je ova pauza ostavila trag i da moram krajnje biti oprezan pa osluškujem svaku reakciju u organizmu, upravo onako kako je nekad moj doktor govorio. Ima tu i prave one treme i straha, nedostaka kondicije. A i breme godina svojski opterećuje i pritišće. Tek sad vidim kako je bilo teško odreći se svega ovog, kad pre desetak godina trčeći onim nasipom, iznenada naiđoh na pravu ratnu prepreku, ugledah puščanu cev i ustuknuh. Hteo ili ne, morao sam se pomiriti sa sudbinom i prestati trčati.

Kako je to trčanje već bilo, naprosto ušlo pod moju kožu i postalo svakodnevni način života, počeh razmišljati o svemu na drugi način. Nisam mogao eto tek onako skristiti noge i ruke i čekati, kad ću opet na nasip. Nakon kraćeg vremena i pauze, počeh se dovijati na razne načine kako bi nadoknadio trčanje. Išao bi po sobi u krug. Vežbao uz pomoć stolice, korak gore korak dole. Gajbe piva, nekakve klupice i šta još sve. Kad se ovaj kijamet i jad malo primiri, opet nisam imao želje za van na nasip. naprosto izgubih volju i upravo tad setih se stepenica.

U početku sve je to išlo ovako i onako. Često puta uz pravo posrtanje, da se polomim pa uz boleove u zglobovima i mišićima, iz one druge nekakve grupe, koji bi više trpili i tako redom.

Moram prizmati i komšije su na to gledali gore od ovih danas što me pogledaju sa pravim podsmehom. Neki ošamućeni još uvek uzbunama i racijama, glasno su se šalili kako ih uplaših pa ne retko bi znali zagalamiti, ko je to tamo, onako kroz zatvorena vrata i slično. Stojećeki sve to otrpih jer sam vereovao da će oni zaboraviti na mene, naviknuti se, prestati obraćati pažnju. Tako se i desilo. Verujem i ovde bi tako bilo ako bi se makar mesec dana redovno pojavljivao, mada ipak priznajem ni iz daleka sve ovo nije tako teško kao kad sam počinjao prvi put trčati. Ni sto metara onda nisam mogao preći a da ne osetim gušenje u grlu, nedostatak vazduha, a ponekad mučninu.

Nisam vreovao ni svom profesoru doktoru Radaku, kad me uveravao, da moram ako želim normalno živeti. Doktore moj, govorio sam mu, dok smo se gledali onako oči u oči, ja ne mogu čestito brzo hodati, a kamo li trčati, upravo u njegovoj ordinaciji. Bio je ne umoljiv. A kad upitah sa namerom da se nekako odbranim i iskobeljam, ima li tu doktore moj nekakav drugi lek, osim toga trčanja? Ima, reče ko iz puške. Lek je luk i voda, dodade. Da uzmem to, jedva dočekah da kažem. Ama to se samo tako kaže, reče kroz smeh, u čitavaj mojoj muci pa opet naglasi, jedini lek je trčanje, sve ostalo je luk i voda ona obična.

Luk ili voda moj doktore, sve jedno ali sve je podnošljivije od trčanja, ozbiljno mu uzvratih i već složene one moje papire sa nalazima svih mogućih pretraga, doktor mi pruži. Pruži mi i svoju ruku, kao da se zainatio da me slomi do kraja i još reče, na ovom istom mestu, vidimo se za mesec dana.

Evo danas prvi krug istrčah za nešto manje od dva minuta. Još nisam počeo pošteno ni disati, a osećam da nemam baš ni vazduha dovoljno. Odustnost sa staze, kao da su učinili svoje, uplašioh se. A sećam se i onda, pođem pa stanem da dobro udahnem, prosto da se najedem vazduha. Bezbroj puta bi baš onako stao pored staze u nameri da odustanem od svega i leđa okrenem i njoj, a i mom profesoru i obratim se nekom drugom za pomoć. Kako baš da nabasam na njega, razmišljao bi, upravo onako kao na kakvoj klackalici nalazio sam se. E da baš natrapam na takvog kod toliko drugih, rezonujem dalje onako lajički, boreći se i dalje sam sa sobom, stazom i mišljenjem mog doktora.

Mladiću moj, govorio je jasno i glasno, svi nalazi bolničkih pretraga i pregleda su na tvojoj strani, jedino si ti sam protiv sebe. Ne priznajem nikakve žuljeve, bolove u nogama, upale mišića, nastavljao je dalje, kao da preti i uvek bi naglasio, samo nekakv bol u grudima, može da bude razlog da mi se pre ovog roka javiš.

Razmišljao sam i da slažem ali kako mu pred oči a još ako prepozna obmanu. Moram priznati i njegovo iskustavo, znanje i čitava reputacija koja ga prati kao šefa klinike, odmah eleminisaše tu ideju o prevari. Jedino što sam bio sigran, to njegovo nikad neću moći ispuniti. Odustati od daljne borbe i tako poput mnogih drugih opterećenih kilogramima, zujanjem u ušima, nesanicom, malaksavošću, kao i oni samo sedenjem čekati onaj sudbonosni zadnji dan. Odustati od svega i solidarisati se onima koji svake godine trebaju novo odelo jer su već ovo koje nose prerasli, baš onako kao što prerastaju oni napredni dečaci. Ako za sve druge to njihovo stanje ne predstavlja nekakv poraz ili kapitulaciju pa zašto bi meni? Možda moj uvaženi i cenjeni doktor pomislih, sad pred kraj radnog veka, želi da se dokaže i potvrdi svoju nekakvu tezu ili novotariju pa svom preopterećenom renomeu i titulama, na takav način da doda još jednu, ispitanu i u praksi potvrđenu na mojoj malenkosti.

Moram priznati evo u istom tempu istrčah i drugi krug i već sad uspostavih ritam udisaja i izdisaja. Jest da smetaju deca sa rolerima i biciklisti koji kao da žele probiti zvučni zid nekakav, projure pored mene ali držim onu spoljnu stranu staze, da im ne smetam i poput nekakvog starog konja u vršaju, gledam samo ispred sebe i kaskam. Počinje i lagano znoj, znači i to funkcioniše. Onda kad sam počinjao, do pravog znoja ali onog isprovociranog, a ne nekakvog od naslaga suvišnih kilograma, trebalo je dosta muke i truda. Tužno je i sad setiti se reči nečijih, onako kad dođu sa strane ili pored staze, ide li to pa nisam nikad bio načisto, ruga li se dotični ili zasita pita.

Uz dosta napora počeo sam istrčavati sto metara. Kad jednog dana, sastavih čitav krug, sreći nije bilo kraja. Ipak verovao sam da je to moj krajnji domet, kratko prugaš i ništa više. Pomislih odmah, šteta truda za ovakav učinak i za sve ovo utrošeno vreme, koje sam krao na razne načine, malo od žene i dece, ponekad i na poslu za vreme kakve pauze ali ipak bi najčešće kad padne mrak. Onako kad sve ostale obaveze uradim, onda odem da probam. Ipak jedina olakšica bila je, što sam mogao ravno iz stana, onako u trenerci, Karađorđevom pa odmah desno prema novoj željezničkoj stanci. Sećam se odmah tu je bila velika tekstilna trgovina, izađu žene pa poviču, evo opet onog ludaka. Ja bi nastavljao dalje po svom.

Dan po dan i u zakazano vreme nakon mesec dana, opet kucam na vrata uvaženog profesora, kako sam ga najdraže oslovljavao. Osetio sam da i on voli taj naziv jer je velikodušno svoje ogromno znanje prenosio na mlađe. Upravo tog dana, dva mlada stažera sa pažnjom su slušali njegove reči o mom slučaju. Trudio se pošteno odmah kad me ugleda, da im do detalja sve obrazloži. Pokazivao im je i nekakve moje snimke, kao da je želeo da ja dobro predahnem u udobnoj stolici pa tek kad taj uvod završi, obrati se i meni.

Rutinski izmeri pritisak. Detaljno posluša, a onda naredi da mi urade u susednoj prostoriji EKG. Gledajući u onaj moj krivudavi diagram na uskoj papirnatoj traci, tek tad ja dobih reč. Osetio sam da prvo želi čuti njhovo mišljenje, a posle da je kažem svoje.

Živ sam profesore moj, kao što vidite. Četristo metara moj je krajnji domet, mislio sam na trečanje. Tegobe koje rekoste da vas interesuju, nemam. Onaj luk i voda, mislim da bi mi ipak više prijali, rekoh da se na čitavu moju muku makar malo našalim. Svatio je to tako pa se i on osmehnu široko pa čak me potapša po kolenu, tako, tako govoreći. I mladi stažeri se zgledaše ali im on to ovog puta ne pojasni, nije stigao jer je bio radostan zbog onih četristo metara koje spomenuh.

Imaš li drugih pitanja, dodade kroz smeh posle onog luka i vode i poče da prikuplja one moje papire. Očekivao sam da će reći, napravi malu pauzu da ne svisnem pa opet nastavi ali on ne znam ni sam kako, zaboravi i na tu reč pauza pa čak u žurbi dodade, odmah nastavi dalje. Uplaših se da će reći, čim izađeš još ovim dugačkim hodnikom počni ali očito imao je u vidu u kakvoj ustanovi radi, da ne postanem sumnjiv pa da neko drugi od njegovih kolega koji se bave drugim bolestima, ne ščepaju me pa sve drukčije krene. Velikodušno pa čak i srdačno pruži mi svoju ruku, kao kakvom starom poznaniku i dodade, da se opet vidimo za tri meseca. Jedino što reče bilo je, ipak ne zaboravi vodu. Tečnosti dosta, manje slano. Luk ovog puta ne spomenu.

Pažljivo brojim moje krugove na ovom tartanu, izvežbao sam se do detalja. Deseti istrčah opet ispod dve minute. Znam i svestan sam, slab tempo ali pauza od destak godina nije šala. Pasti pored staze pa džaba i taj tartan i uspomene na mog uvaženog profesora. I staza se gledam pošteno očistila. Osim mene niko više ne trči. Podelili se u nekoliko grupa pa bore se za onu bubamaru na goliće. Sva sreća, nema više ni onih biciklista. Deca furaju tu i tamo na rolerima uporno pa čak zajedno sa roditeljima. Moja žena se uplašila, što me već nema pa ugledah je sa druge strane sedi, došla sa unukom, brani mu da krene preko igrališta. Oće ona da me tu sačeka da dođem na njihovu starnu. Njemu smešno šta ja radim pa kad me vidi kako sam se uznoio, bez ustazanja reče, deda se upišao, gleda samo u moje sportske gaće. A znoj kao nekad, pošteno curi. Sećam se, onda kao da mi je koža postala šuplja, na sve strane je iz mene naprosto teklo.

U ta tri meseca sam sebe sam pobedio. Uverio sam se da mogu više od četristo metara u jednom dahu. Pred sam kraj tog roka istrčavao sam i dva tri kruga. Sam sebi nisam vereovao pa bi to ponavljao svaki dan koji bi mogao ugrabiti. I vaga poče da me ohrabruje. Prkosio bi joj sve češće, pa kad me jednog dana moj drugar Mirko Marinković srete tu u Karađorđevoj ulici, pa ti si me prešišao, meri me onako očima. Ipak, moram priznati, uplašiše me nekakvi kibiceri, kad su videli kako se znoim pa jedva dočekah dan kad trebam opoet stati pred svoga profesora, kako bi to proverio.

I unuk pronađe prikaldnije društvo svom uzrastu i sa bakom prepustiše se dečijoj igri. Kao da je zadovoljio svoju znatiželju i pusti me da tandrčem dalje sam. Moram priznmati planirao sam bio deset krugova, svakoj godini ne trčanja po jedan, a onda pomislih, sledećih ovih pet neka bude nagrada meni što opet probah, a sve zajedno već sam bio odlučio ranije moj poklon mom dragom profesoru doktoru Radaku. Mislio sam, obnoviću tako uspomenu na njega.

Gledam opet u sat, tempo isti. A eto mislio sam samo da se malo razmrdam, mada još uvek pazim da slučajno kakv šraf ne popusti jer dugo nije bilo nikakvog servisiranja. I od stajanja, da ne kažem kakvog ležanja, može nešto izunada zatajiti.

Setih se kako me onda uplašilo znojenje pa čisto prestrašeno predadoh one moje papire sestri ispred profesorovg kabineta, kad dođoh da me najavi. Kad sam ja u pitanju, nema čekanja. Čak i profesor kad me ugleda, ustade da se rukujemo. Do detalja sve isprčah ali odmnah počeh sa znojenjem. Profesore moj, ja vam se znoim čini mi se dok me pogledate.Na isti način sve je ponovio i tek kad je imao nove papire u rukama sa rezultatima svih pregelda, rapoloženiji je bio od mene. Iznenadio sam se jedino, kad me posla na dubinsko snimanje srca koje uradiše brzo na njegovu intervenciju jer u to vreme je ultra zvuk bio velika tajna. Raširi obe ruke ali i osmeh na licu i podvuče olovkom debelo, kontrola za šest meseci. Bio je oduševljen kao da pred njim stoji redak primerak ove naše mučeničke ljudske vrste Kad dodade, pružajući opet ruku, samo tako nastavi, malo se i ja ohrabrih. Ne zaboravi onaj naš lek, mislio je u šali na vodu i mleko, sir voće svih vrsta, a da ima sad kakvu lubenicu dodade, odmah bi ti je uprtio da poneseš.

Smejem se i ja na te njegove reči pa ne mogu poverovati, šta se to njemu kod mene nije dopalo ili da kažem posle svaga, šta se njemu to pa dopalao, da se ovoliko muči i batrga oko mene. Setih se i sad kad onda reče naglašavajući, ti si mlad. E moj profesore opet pomislih, da me vidite sad, davno je to bilo kad sam bio to. Neizmerno žalim što vas nema ali shvatam ja, šta je to ljudski vek, pa obična mašina se istorši i ode, a čovek da i ne govorimo. I vi ste naslagali dosta godina, a šteta opet, što to još nije trajalo jer ako je iko, vi jeste sigurno zaslužili za još, ne samo zbog mene, čitavog ste života drugima pomagali pa i zbog njih.

Tih narednih šest meseci postadoh reklo bi se medijska zvezda. Postadoh i poznat u sredini koja me znala pa i gradu. Ali od početka, bežao sam od bilo kakvih takmičarskih izazova. Odoševljavalome da se borim sam sa sobom i štopericom jer to je i najteže. U tih šest meseci svega sam kao u kakvu vreću natrpao. Puno kilometara. Puno, puno znoja. Puno i truda i odricanja. Jedino što sam odbacio bili su kilogrami. Počeo sam postepeno da dobijam pravu liniju. Mogao sam se pregnuti, ustrčati uz stepenice, uz brdo. Postadoh raspoleženiji. Veselilo me ipak, svake prilike da potrčim. Počeh istrčavati deset krugova ko od šale. I neke kolege počeše zamnom. Ni osetio nisam kako to na jednom postade lako, upravo onako kako je to moj profesor znao reći, luk i voda. Naprosto, trčao sam svukud gde bi god stigao i to uporno i dugo.

Bio je oduševljen kad smo se napokon sreli, nakon šest meseci. Ovog puta zadovoljio se samo da proveri EKG, analizu krvi i ono rutinsko. Napokon sklopio je moj dosije za duži period. Ubrzo i on ode u zasluženu penziju. Pronalazio sam kasnije njegove komentare u „Eliksiru“ časpisu posvećenom čovekovom zdravlju.

Često puta kad bi me pa upitali, kako sam počeo, prvo slovo u čitavoj priči, uvek je bilo ime uvaženog profesora dokotra Radaka. Od njega je sve počinjalo da se meri i računa, da se pamti. A eto i od tad normalno živim, sigurno najviše uz nejgovu pomoć.

Kad sam bio prisiljen da se sasvim, rekoh zanemarim trčanje na otvorenom zbog ovog kijameta i jada koji nas snađe, uspešno sačuvah kondiciju pa makar uz pomoć stepenica i već odlučih da im i zbog toga ostanem veran, ne samo zbog godina i izgleda, nego da ne smetam drugima.

Kad zaokružih dvadeseti krug, ponosno stadoh. Nisam se ovog puta stidio znoja, proćelave glave pa i brojnih nabora na koži. Zadovoljno sam se samo prisećao mog profesora, a kad ugledah onog dečarca kako se oblači, posle ćuškanja one lopte, a primetio sam dobro, čitavo vreme stajao je na golu, iznenadih se kako me sa čuđenjem gleda. Ipak ćutim pa i znoj namerno ne brišem. Stari, pa ti se ne šališ, kad reče ne osvrnuh se. Nisam se ja naljutio kad me upozori na samom početku, stari pazi da te neko ne pogazi, imalo je možda i to nekavog svog rezona. I unuk je bio oduševljen, više zbog znojenja, mada on to još ne svata sa svojih pet godina, a na ženin prekor i tako sam već navikao.

Ipak, ostalo je eto samo da se pamti ono prvo slovo u čitavoj priči pa savim poluglsno dodadoh, hvala vam za sve još jednom drgai moj profesore.

Obrad VUČEN

Ključne reči: Nema ključnih reči

Komentari  

 
+3 #1 U2 08-02-2016 16:22
A, mogao si malo opsirnije ... nisam te bas najbolje razumeo ...
Citiraj
 
 
0 #2 Bora Gavrilović 13-02-2016 13:36
Kada se pojavi Vaš tekst,čitam samo komentare. Odlični su...
Citiraj
 

Dodaj komentar

Sigurnosni kod
Osveži


 
 

Previous Sledeća
  • 1
  • 2
BIOSKOP 85 od 7 - 13. novembra 2019.
+OVČICA ŠONE: FARMAGEDON, sinhronizovano 7. i 8. novembar u 17.30h 9. i 10. novembar u 1...
Detaljnije o programu
PREMIJERA FILMA PREMIJERA FILMA "REALNA PRIČA"
VELIKA SALA CENTRA ZA KULTURU VALJEVO14. NOVEMBAR U 18h i 20h   ...
Detaljnije o programu

 



Valjevo - Lajkovac - Beograd
05;  06;  07;  08;  09;  10;  11.15;  12;  14.15;  15.45;  18;

Valjevo - Ub - Beograd
05.30;  06.45;  7.45;  09; 10;  12.30;  13.30;  14.30;  16; 17;  16.50;  18;  19;

Valjevo - Novi Sad

07; 10.;  12.45 (izuzev nedeljom),  18.50;

Valjevo - Niš

16;  17.30

Valjevo - Kragujevac
08;  16;
 
Autobuska stanica Valjevo 014/221482
Evropa bus 014/232 128

TAKSI PREVOZ U VALJEVU / TAXI STANICE

ALKO taxi  014/ 243 003 
HALO taxi  014/ 290 029
KULA taxi  014/ 290 290  
MAXI taxi   014/ 222 111  
PATAK taxi   9701
PINK taxi   014/ 29 29 29
RAVNOGORAC taxi  9704 
RADIO MOBIL taxi  014/ 215 000  
VALJEVO taxi  9702

Valjevo-Beograd Centar (Prokop)
4,35;  06,00;  09,06;  12,27;  17,007;  19,59;

Valjevo-Beograd
05,04;  18,24;

Valjevo-Bar
10,47;  22,48;

Železnička stanica Valjevo   014/221697

 
Staro Valjevo

Divcibare Ski Resort
2012 © Akter Design | Pravila korišćenja