Vekovi na Kosovu odavno u mraku,
A samo one Srpske Svetinje svetle,
LJudi taman kad pomisliše zora će,
Evo opt nam crna pomrčina,
Vreme se pretače kao uzalud,
Ovi koji brinu za red, ne zna se koji je više lud.

Vratite ban Kosovo, kao da smo ga sami dali,
A kako dati deo tela i duše,
LJute rane se ne daju pa ni u zajam,
Eto, vekovima pokušavamo da ove zalečimo sami,
Već i kad pomislimo biće bolje,
Opet nas Ameri drže, ko stigne da nas kolje.

Već smo zaboravili na onu večeru,
A trebali bi je imati na umu,
LJudi, moglo bi se reći neljudi,
Evo baš ovi naši,
Veličaju i hvale građansku liniju uporno,
Oko njih smrdi, znam sigurno.

Vekove su pod noge stavili ovi,
Ameri im dali i prošlost i budućnost,
LJute zmije sad na Gazimestanu,
Eto šta si dočekala sveta zemljo,
Večera ona kad li je ono bila,
Oćemo li ikad braćo moja mila.

Vrag ili sotona došla po svoje,
A na dlanu samo malo sitniša,
LJute rane kako zalečiti,
Evo, kao da nikad nisu bile teže,
Već ni pomisliti na izbavljenje,
Opet se samo muka i briga ženje.

Veličamo i hvalimo tuđe,
A svoje ružimo i ponižavamo,
LJudi bi, kako pomiriti oboje,
Eto prave dileme,
Vratiti se možda tamo na početak,
Oćemo li smoći snage, za dočekati petak.

Večita dilema kuda,
A tek sad idemo u krug,
LJudi još uvek misle na batstvo i jednistvo,
Evo kumimo se sa kim stignemo,
Već i Amere oslovljavamo tako,
Od nas izgleda, diže ruke svako.

Veština je pričati lepo i smejati se,
A ja ni jedno ni drugo,
LJudi pomisliše sa godinama
Evo ne mogu pa ne mogu,
Već rekoh kako je ovamo,
Otišlo sve, ostalo nas malo samo.

Velite, mi nećemo,
A nama ovamo kako dragi Bog da,
LJuti me što mislite da smo vas zvali,
Evo opat bi, ni govora,
Vaša smo makar po veri braaća,
Od dve iste, nama uvek kraća,

Vidim, zbog nas se i stidite,
A to vam je upravo ovim izvinjenje,
LJubav se ne kupuje tako,
E za nju je potrebno mnogo više,
Već su i granice na redu,
Oćete li već jednom na sigurnu gredu.

Vrela je kaša,
A svet je još podgrejava,
LJuta, misle i to je malo,
Eh da je pravde,
Verovali smo u nju slepo,
Oće li već jednom na red, nešto lepo.

Već pomislioh ni reč više na tu temu,
A jezik brži od misli,
LJuti me što neće o lepom,
Eh što nisam poeta,
Vešto da pričam o ljubavi samo,
O Valjevu, ostade mi eto tamo.

Obrad VUČEN