Ski Resort
Divcibare Ski Resort
Divcibare Ski Resort
Početna stranaValjevske vestiPozitivaMladiKulturaSportBlogFoto danaNa kafici saOglasiAdresarKontakt
Pratite nas preko Facebook-a  Pratite nas na Twitteru  Rss
Divcibare Ski Resort
Divcibare Ski Resorr

VALJEVSKO BLOGOVARANJE

BAKA ANGELINA

Objavljen od ObradVucen
ObradVucen
ObradVucen još nije napisana biografija
Korisnik je trenutno offline
na sreda, 18 oktobar 2017
in KULTURA 0 Komentara



Sveto moj drugar, ispred sebe je uporno štipkao čipkasti stolnjak, kao da je na njemu, pokušavao, izbrojati one silne cvetiće i druge vešto izvežene oblike. Izgledalo je to kao da se nečega stidi, dok je naša nova gazdarica ređala razne đakonije ispred nas; slatko, vodu, kafu, pa i kolače kao sa slike. Odnekud  donese i nekakvo piće. Bila je očito zadovoljna, što je popunila slobodnu sobu i omogućila kakvu-takvu pripomoć svojoj maloj penzijici. I mi smo rešili veliki poblem našeg smeštaja, što je bilo presudno i za sve ostalo.
Mirisao je crni napitak, slatko od dunja, a i ona žestoka tečnost neprimetno je dražila usne šupljine. I gazdarica napokon kad sede, bio je znak da se poslužimo. Sveto se snebivao, a ja se pošteno prihvatih i slatkog, a i jedna čašica prepečenice prijala je. On se i dalje branio od svega, ali ipak postepeno je popuštao.
Kad dokrajčišmo kafu, gazdarica će sasvim veselo, o sebi ste toga dosta rekli, ako dozvolite, ostalo bi ja iz šolja. Slatko se nasmejašmo, a ja kao i obično sve bi. Možda zbog toga, moja šolja bila je dosta konfuzna. Ocrtavalo se svega po malo. Osetila je ona da sam nekakvog nemirnog  duha, pa je čitava priča ličila na ono z brda, z dola. O Sveti naprotiv kitila je sve poput one jelke kad se kiti, kao da je putar, svi putevi su bili njegovi. Nekako odmah na početku primetila je u njegovoj nekakav ispletni beli venac i ako smo pili crnu kafu. Sumnjičavo je sve češće vrtila glvaom, plašeći se da ne ostanem bez svog sobnog para. On se čas smeuljio neprimetno, videlo se i znojio, da bi odmah posle toga pogled krio i od mene i naše gazdarice.
- Da vam odmah pošteno kažem, započeh više zbog njega, nego što sam mislio otkriti svoje planove, ovo je samo jedna obična  usputna moja stanica na čitavom ovom putu. Mene interesuju putovanja, široka prostranstva, novi gradovi i taman da nastavim, ona se nekud zagleda, kao da nešto traži, ućuta. U onim njenim blagim staračkim očima, pojavi se čudna prozračna svetlost, zaiskriše nežno kao da se od nečeg brane.
- Šesdeset godina se upravo navršilo nedavno, a sećam se čini mi se kao da je  juče bilo, kad sam došla u nekakvu posetu rođakinji tu u Valjevo. Ostadoh evo za uvek. I ako sam mislila na tamo nekakv Beč, Pariz pa ispruži drhtavu ruku i vrati se moj šolji, nastavljajući.
- Bila sam mlada, a on, on šta da vam pričam. Zagledala je isprepletene šare kao da je uz njihovu pomoć ređala i brojne slike, jednu do druge iz svoje prošlosti. Glas joj utihnu, poput sveće ugasi se ili taman toliko koliko je trebalo da se to uzburkano, utiša i smiri, da bi se svega lakše prisetila.
- On mlad. Naočit. Velim vam, a ja mislila nekud ću dalje. Kad ga ugledah, naprosto obnevidih. Na sve u trenu zaboravih. Nisam smela odmah mojima istinu reći. Krila sam koliko se to tada moglo. Plašila sam se da je to samo običan san, snoviđenje nekakvo koje samo što se nije raspršilo.
- Meni se žurilo. Sva sreća i njemu. Pristala sam na sve, kako bi ostala pored njega. A mlada. A on lep pa opet zaćuta. Čekamo da se nečeg priseti.
- Da, da evo sine moj, jasno vidim svi tvoji putevi su zatvoreni. Ostaćeš ti tu malo duže. Vidno se brecnuh, kao da me nešto ubode. Taman da se usprotivim, ona opet nastavi i ne gledajući kako se vrpoljim na stolici, postade mi najednom neudobna.
- Razgovteno vidim, nema  o tome više nikakve dileme, svoje kofere si verć raspakovao, bila je sigurna. Ama u trenu da skočim kako bi je razuverio, a ona će, sine moj ima jedna izreka koja ovde dugo kruži, ko se napije jednom vode sa Kolubare... Neću je ni liznuti, uzvratih, ako treba, sad već onako pomalo i ljutito, ... dugo će je piti, dokrajči svoju izreku, koju prvi put čujem, pa brzo još dodade, nek si ti meni zdrav i veseo, biće negde vode nekakve, piće se.
- A ja velim kao da sad gledam u to sve, bila sam do tad poput žive vatre, kuću da preskočim. Pešice mislila sam tad, nekud bi dalje mogla. Oko sveta trčeći. Kakav fijaker, čeze, bilo čim. On kad se pojavi, noge mi se odsekle, da prostite, odlučih nikud dalje. Odmah na početku zaboravih i kud sam pošla i od kud sam došla.
Bore na njenim rukama tek naglašene, listaju se poput kakve knjige, gledam ali otima se, hteo bi nekako izmigoljiti se. Na jednom osetih se kao da sam u nekakvom kavezu. Pomislih u trenu, ama to su samo priče sa on ih dugih sedeljki, da bi se odbranili od kakve dosade.
- Svadba za pamćenje je bila. Moji su se nekako pomirili sa sudbinom i nisu hteli odmah svoju jedinicu da razočaraju. Nekoliko dana se slavilo.
Diže se lagano ne ispuštajući moju šolju, da joj još nešto valjda ne pobegne pa vešto onom drugom rukom sa izrezbarene police u orahovini kao da želi da se opravda za sve, spusti poveći album. Kad sede povlačeći rukom preko njega, kao da ga miluje ili želi obrisati eventualne tragove prašine, mada se ni trunčić nije mogao primetiti, bilo je sve čisto. Ona poput senke smiri se lagano u svojoj stolici pa ništa više ne šušnu ili ne škripnu. Obema rukama popravi sedu kosu, nameštajući je i ako je bila besprekorno uredna, više iz navike ili da bi ispravila nekakvu skrivenu sliku iz njene priče, sa onim što nas očekivalo u albumu.
Bojažljivo, plašeći se da nešto ne poremetimo, počešmo listati. Sveto se sav pretvorio u pogled i ne diše čini mi se. A ispred nas oživeše likovi stameni, pravilnih crta, bogato umotani u raznobojnu svilu, crnu čoju i druge teške tkanine. Žene jedre sa tek naglašenim osmehom, a muškarci svaki drugi sa ogromnim uređenim brkovima. Samo povremeno bi nam gazdarica objašnjavala ko je ko i upravo sad smo osetili šta su predstavljale one njene reči, on mlad, lep kao slika. Ili ono, ja mlada, živa vatra jer su bile i suviše nedovoljne i sasvim  malo, da pojasne ono što smo sad gledali kao uživo.
Album se nadimao od jedrine, mladosti one prave ne skrivene lepote. Sve je izgledalo kao da samo što nekud sve ne krene, bilo je spremno da ispuni svaki kutak tu oko nas. Od svega toga, eto još je ona bila tu poput kakvog putokaza, a mi zalutali, nikako na pravi put. Bezbroj pitanja.
- E deco moja, a mi par kao iz priče, Valjevo celo se za nama, čini  mi se okretalo. Ispred nas prolaze i dalje likovi u raskošnom hodu i starom maniru. Ima tu oficira sa sabljom do zemnlje, ordenjem gde dominiraju oni u vidu krsta, ne nameštene zdrave lepote. Haljine do zemlje, široke, bogatih nabora. Fijakeri koje vuku prekrasni belci, kao da se još čuju, prolaze nekud. Opet  zastaje kao da traži predah ili pazi da li je pratimo pa nastavlja, a ne znamo odakle bi pre, kad je toga i suviše puno, ne samo za jedan, za nekoliko života, učini mi se.
-Nekako pred kraj iduće godine po venčanju, na svet nam dođe naše prvo dete. Porođaj težek. Krupno dete. Krupna i ja. Izgledalo je da će ipak sve biti kako treba pa opet spusti moju šolju. Ućuta na trenutak ili koliko je bilo dovoljno da se neprimetno pomeri u stolici. Uz Božiju volju nije izdržala. Ostali smo bez naše ćerkice. To nas uplaši, pa kao da smo iz fotografija razaznavali kako se smenjuju raspoliženje i tuga.
Onda opet, uz Božiju pomoć, rodi nam se sin Radovan pa pokaza na fotografiju koja nam je upravo dominirala pred očima. Bio je mađu prvima u rangu. Službovao u Bitolju. A posle u Kraljevoj gardi pa opet utihnu. Umiri se.
A mi se nismo mogli nagledati lepote, upijali smo detalje redom sve. Tek kad se počešmo meškoljiti, blago se nakašlja kao da joj nešto zastade pa se pregnu.
- Pred sam kraj ovog drugog rata, morao je glavu spašavajući u dalki svet. Ni jedno njegovo pismo, samo nekoliko usmenih poruka da je živ i zdrav uz pomoć jednog dobrog čoveka i ništa više, osim nekakve daleke nade, koja uporno luta prostranstvima Engleseke.
Opet ućuta, kao da smišlja, kako i kuda dalje.
- Moram i ovo da vam kažem, pola kvarta bilo je naše. Sagradili smo sve svojim rukama. Njegovi roditelji, moji. Otac je samo rakijom mogao godišnje po kuću izgraditi, a gde je ostalo? Sve smo izgubili. Ostao nam je ovaj ne uslovni stan i ništa više od onog silnog bogatstva.
Držim ruke na stranici sa koje nas gleda odvažno i ponosno bivši major  Kraljeve garde pa prvrćemo levo desno na sve strane sve dupke puno lepotom i mladošću. Ćutimo. Vratišmo se opet nakon  par trenutaka na prvu stranu, više da upamtimo još neke detalje pre nego što krenušmo dalje stranicu po stranicu.
Nudi  nas kolačima, a nama ruke prepune. I srce.
- E deco moja, vidite da  je isti otac ali imao je one moje naravi, kad onako plane zbog kakve nepravde. U tim silnim kućama bilo je najviše mesta za sirotinju i one u prolazu bez novca. Radovan bi uvek govorio, imamo dosta, pomognimo onima koji nemaju. Sad ništa.
Gledajući je onako u paru, kao da su srasli jedno uz drugo, nikako se oteti utisku, e baš su bili pravi, pomislih.
- A on blag i dušu bi dao za mene. I vatru golim rukama grtao. Pre nekoliko godina setio se Drine, odakle su njegovi pošli u beli svet. Bio je tamo još dok mu je deda bio živ, vodio ga da mu pokaže sve upravo kad je završio školu. Znate, bio je on ugledan i poznat bankarski činovnik. Ustali mi rano, a uvek bi se on probudio prvi. Ja i ne žurim. On nerovozan uzšetao se. Čujem posluje oko džezve, oće da kafu. Priđoh i ja i ne mogu a da ne upitam. Ti se spremio ko za posao? On ćuti ali baš gledam spremio se. Obukoh se i ja. Kao i obično žurim, prihvatih se posla. Slatko, rakija, kafa. Tek i ja kad sedoh, a on će, ja ću malo do Koviljače. Nikad to godinama da spomene, a sad bi tamo. Nije hteo ni da doručkuje, veli uz put će. Nije mi bilo pravo ali zna on da ja teško podnosim put, a još tim putem kud je i pešice bolje nego voziti se.
Ispratih ga, pa da bi me malo smirio, ama noćas snivam, ja tamo i svi naši pa i Radovan. Eto palo mi na pamet i gotovo. Još reče, večeras se vraćam. Posle podne  javiše umro, čim je iz autobusa izašao.
Ni suza toliko nema, presušile valjda ali briše se uporno i stalno uzdiše. Prevrnušmo nekoliko listova i nađošmo se opet na onoj strani gde bdije kao ispred Belog dvora major Radovan pripadnik Kraljeve garde. Ona kad ugleda spusti svoju ruku, prekri ga kao da ga brani od nekog. Prsti mršavi vidno drhte od godina i briga, previše za dva, a ne jedan život.
Stidimo se zbog svega, najviše što je podsećamo na to. Kao da je osetila da se snebivamo pa žuri da nas oprvda, eto da vas nije, ne bi mogla sama svega ni da se setim, vi ste moji sagovornici, koji me ako ništa drugo eto želite tako saslušati.
Ona sama prevrnu sledeći list. Bitolj, Beograd, Pešta. Nekoliko desetina godina na nekoliko stranica. Bilo je toga još, pravda se ali sve je propalo u bežanijama i pretresima. Tražili su samo gde je Radovan. Hteli su da ga izbrišu iz svega, iz naših srca, gde se god moglo. Pismo njegoveo nismo mogli dobiti, uzeli su ga oni. Stalno pod prismotrom. Sad je malo popustilo, valjda oni se umoriuli.
Ruke podvila kao da se želi oprvdati  za sve. Ali nema zbog čega jer je i nama do vrha napuni i srtce i dušu. Gledamo se nemo i sad mi želimo oprvdati što smo bili indiskretni.
Sveto se skupio poput kakvog sužnja, a ja žurim da smislim čime bi malo ublažio čitavu priču. Upravo nekakva parnjača prodorno svirnu, samo ne znam da li se vraća ili je tek došla na tu zadnju stanicu. Izvadih kartu iz džepa od nekakve vožnje i glasno rekoh, karta je ovde, stići ću ja i ako su na njoj bile dve rupice. Blago me gazdarica potapša po ramenu, e sine moj, živi bili pa videli pa u onu moju šolju još jednom proviri, prikupljajući i ostali pribor. Nudila je još koje čega. A mi smo bili ako ništa više puni njenih uspomena, tužni ali ponosni što je sve to izdržala.
Ja i Sveto morali smo dalje, hteli ili ne. Te šesdesete i  nisu pono toga nudile u Valjevu. Bili smo uvek na početku svega. Sve je trebalo probati, sve obezbediti, za po nešto i izboriti se. Po neki plesnjak, korzo, bioskop. Uskotračna pruga, ne dovršen Dom kulture. Imali smo samo boksere Bencuna, braću Gračanin, Šukovića, pevača Mikija Jevremovića. Nekeko tih godina pojavi se i Mića Orlović, Nada Kneežević. Slobodan Santrač.
Te iste godine, jedne večeri stojimo nas dva, preko puta od Granda i ne znamo kud bi, kad neko reče tiho, eno Dragane. Instiktivno pogledašmo, upravo je dolazila iz pravca Tešnjara uskim mostićem najlepša cura u gradu, Dragana. Krenušmo korak dva bliže da bolje vidimo. Ona kao da i korača i lebdi u isti čas. Osmeh, lice, kosa, teleo poput Ave Gardner. Mi stali ko ukopani, zinuli samo uzdišemo, posebno ja. Sveto nekako po strani pa i sad, uvek bi da se iza nekog zakloni.
I narednih dana uživali bi pogledajući za Draganom ali sve bi se na tome završavalo. Baki Angelini, našoj gazdarici koliko smo mogli stići, ustalasali bi ponekad uspomene. Celi komšiluk ubrzo je saznao kako smo se lepo družili i pomagali. Nas dva jedva smo sustizali jedan drugog. I vremena kao da je bilo sve manje, najčešće bi veče počinjalo rano ujutro, kad bi se samo malo dremnulo, a onda trkom na posao. Sveto malo, malo nekud mi se izmigolji, možda i zbog toga što sam uvek najčešće žurio.
Jedne večeri kako se to tad radilo, tiho mi reče, idem u Rusiju na godinu i nešto. Zabezeknuto sam ga pogledao ne verujući a kad izvadi i pasoš, izgledalo je da je baka Angelina bila u pravu, makar za njega.
Ne dugo posle toga, kad me gazdarica ugleda sa jednom crnkom, mada sam joj rekao kako su mi plavuše moja velika slabost, slatko se nasmejala. Ubrozo i baka Angelina ostala je sama. Govorila je, ne mogu sine više ni ja, umorila sam se.
Eto, ništa više nego pomalo kafe i šećera i još nekavu sitnicu, da se seti koliko se trudila da nas probudi ujutro, a posebno one večeri kad se ona zgrada u komšiluku zapali, valjada se zvala Poljoprivredni savez, kod stare železničke stanice. Tih dana kad mi se i deca moja počeše upetljavati oko nogu i naša gazdarica baka Angelina sklopi svoje oči, ode na onaj svet. Reklo bi se bez reči i ako je bila prava, spremna i na put oko sveta, pešice.



Obrad VUČEN

Ključne reči: Nema ključnih reči

Dodaj komentar

Sigurnosni kod
Osveži


 
 

Previous Sledeća
  • 1
  • 2
  • 3
NESREĆNA KAFINA NESREĆNA KAFINA
,,NESREĆNA KAFINA''Po motivima smešno žalosne igre Jovana Jovanovića Zmaja, Centar za kulturu pr...
Detaljnije o programu
POD ŽRVNJEM POD ŽRVNJEM
JUGOSLOVENSKO DRAMSKO POZORIŠTE Dragoslav NenadićRežija: Egon Savin   IGRAJU:Boris I...
Detaljnije o programu

 

Da li materijalno lošije živite u odnosu na prošlu godinu?

Red vožnje autobusa:

Valjevo - Lajkovac - Beograd

 

05; 06; 07; 08;  09; 10; 11.15; 12; 14.15; 15; 15.45; 18; 19

Valjevo - Ub - Beograd

05.30; 06.45; 7.45;  09; 10; 12.30; 13.30; 14.30; 16; 17; 16.50; 18; 19; 20

Valjevo - Novi Sad
07; 08; 09.15; 12.45 (izuzev nedeljom), 16.45; 18.40;

Valjevo - Niš
16; 17.30

Valjevo - Kragujevac
6; 8; 16;

 

Autobuska staica Valjevo 014/221482

Evropa bus 014/232 128

TAKSI PREVOZ U VALJEVU / TAXI STANICE

ALKO taxi  014/ 243 003 
HALO taxi  014/ 290 029
KULA taxi  014/ 290 290  
MAXI taxi   014/ 222 111  
PATAK taxi   9701
PINK taxi   014/ 29 29 29
RAVNOGORAC taxi  9704 
RADIO MOBIL taxi  014/ 215 000  
VALJEVO taxi  9702

Valjevo je ostalo bez Beovoza! Od 15. decembra u terminima u kojima je saobraćao Beovoz, sada na trasi za Beograd i Pančevo saobraćaju putnički vozovi. Trasa nije promenjena, međutim, od 1. januara 2014.godine  biće promenjena cena vozna karte, pa će putnici umesto 200 dinara, kartu do Beograda plaćati 372 dinara.

Železnička stanica Valjevo 014/221697

 
Staro Valjevo

Divcibare Ski Resort
2012 © Akter Design | Pravila korišćenja