Ski Resort
Divcibare Ski Resort
Divcibare Ski Resort
Početna stranaValjevske vestiPozitivaMladiKulturaSportBlogFoto danaNa kafici saOglasiAdresarKontakt
Pratite nas preko Facebook-a  Pratite nas na Twitteru  Rss
Divcibare Ski Resort
Divcibare Ski Resorr

VALJEVSKO BLOGOVARANJE

PRVA VEZA

Objavljen od ObradVucen
ObradVucen
ObradVucen još nije napisana biografija
Korisnik je trenutno offline
na utorak, 06 mart 2018
in RAZNO 1 Komentarit


Dugo nisam mogao noćas zaspati. Nije toliko bilo i ne udobno, koliko mi je sve drugo smetalo. Ni Jagoš nije spavao, osetio sam kako se meškolji, mada se pretvarao, kao da je želeo  da meni pomogne, da ja što pre zaspem.
Napokon kad je bilo vreme za ustajanje, počeh se istezati, kao da sam spavao tri noći. Pomislih, ko li sad nju budi? Ali kad ugledah da se Jagoš već spremio, skočih. I jutros nema umivanja, brijanja, divota, pa naprosto uskočih u odeću. Žurim pošteno, zbog čega mi stvari sve češće ispadaju iz ruku.
Popravlja mi ranac na leđima, koji se poput gladne mačke oklembesio.  Umotavam i šal, kao da se želim udaviti. Kad napokon izađošmo, dočeka nas prava vejavica, sa svih strana zasipa.
Malo pričamo. Samo toliko da se pozdravimo sa našim domaćinima i onim koji će tek kasnije kad spreme one teške mašine u rasčišćavanje. Mi žurimo i onako bukvalno upadošmo u sneg. Neko vreme smo išli jedan pored drugog ili dok su dozvoljavali uslovi puta, a onda kao najednom da mi je ponestajalo snage, počeh izostajati. Uplaših se pošteno. Zar odmah na početku i ako su se još nazirale kuće koje su ostajale iza nas. Zbog toga, svesan sam da treba zapeti iz sve snage da bi ga pratio i ako sam sve češće posrtao. On bi se povremeno samo osvrnuo kako bi proverio, jesam li još uvek negde tu, nastavljao dalje. Imao sam osećaj u tim trenucima, kao da želi da me ostavi u tom bespuću, grabio je sve snažnije napred. Hteo i li ne, imao sam utiusak, da bi on bez mene lakše savladfao tu razdaljinu od Kaone do Divčibara, jer hteo ili ne najčešće sam mu gledao u ta njegova četvrtasto oblikovana i poširoka leđa, Samo ponekad kad se okrene, mogao sam mu na tren ugledati onaj njegov špicasti nos šiljat, čini mi se kad bi se kakva muva na njega spustila, nabola bi se ili makar ogrebala. Oči sitne, kao da su stvorene za ovaj kijamet, škiljile su ispod gustih obrva i ovratnika njegove bunde. Naljutili se, sevala bi prava vatra iz njih neštedimice, stvarajući strahopoštovanje kod sagovornika. Ne mogu reći da se prema meni tako ponašao ali u zadnje vreme bi ponekad znale zaškiljiti. Ali hteo on to ili ne, držao sam ga se uvek pa evo i sad kao pijan plota. To je sve više ličilo na onu moju jedinu slamku, za koju bi se stigao uhvatiti u nekakvoj nevolji.
A sećam se,  kad smo se prvi put sreli, pružio mi je obadve ruke. Eto, kad sad gledam, dok povlačim ovu bundu da me koliko toliko zaštiti od hladnoće, ne mogu to nikako zaboraviti, kako se trudio iz petnih žila, da bi mi što pre u posao uveo.
- Ti to možeš, govorio bi kad mi negde zapne. Nije gledao na vreme koje je trošio i odvajao zbog mene, uvek me hrabrio i kad su mnogi drugi zakretali glavu, on bi me držao za ruku i pomagao da se iskobeljam. Nije mu nikad bilo teško da svrati u moju podstanarsku sobu, zasuče rukave i napravi red. Tako jednoig dana, sećam se, iznenada kad se pojavi u rukam je držao  posudu sa alatom i priborom za krečenje. Gazdarica je bila oduševljena kad je provirila da vidi i bez dvomljena donela nekakvo posluženje. Odnekud, drugi put opet onako kao i obično iznenada donese nekakvu peglu i bez ustezanja ispegla sve što je bilo pogužvano.
Nikad nije žurio. Izgledalo mi je danas evo temeljno korak po korak zapinje da što pre savladamo ovu visoaravan od Kaone do Divčibara. Želeo je uvek da se uveri da sam sasvim ovladao onim što je pojašnjavao, baš kao i one večeri, sećam se,kad smo dugo sedeli kod njega u stanu, bio je uporan da me uveri da ne žurim sa brakom.Tek kasnije sam shavto na šta je zapravo mislio. Pokušavao je da me ubedi, da smo nas dvoje zapravo, samo dva daleka suprotna sveta. Ona živa vatra, ne ukrotiva, ja uvek bi da se na nešto oslolonim, da se pridržim, nikako sam. Osetila je, videlo se, čim ga prvi put srete, ako njega savlada, samnom će lako. On kum i niko drugi, brzo je predložila, kao de je osećala odakle joj dolazi nepovoljan vetar. Žurilo joj se pošteno da i njega slomi.
Nije bio pričljiv, one većeri dok je tekao uobičajeni ceremonijal na venčanju ali stojećki je sve podneo, trudeći se na svaki način kao i sad dok hrabro pokušava da savlda nekakav namet koji nam se isprečio poput kakvbog brega, kako se  to ni najmanje nebi primetilo.
Ni posle toga nije dizao ruke od nas. Želeo je uvek da pomogne, koliko je god mogao. Ipak, najednom onako neprimetno, počeo je da se povlači i našu sudbinu prepušta nama u ruke. Činio je to vešto tako da nikog ne uvredi ili povredi ali bila je vidljiva njegova namera. Izgledalo je da je imao manje slobodnog vremena, žurio bi nekaud na drugu stranu.
I nedavno kad smo sedeli u četvoro u „Grandu“ i neštedimice koristili te retke zajednički  provedene časove, bio je škrt na rečima. Izgledalo je kao da je negde sa mislima daleko, na ko zna kojem mestu, najčešće je slušao šta mi pričamo, mada sam i ja bio manje aktivan u razgovoru i sve češće bi prepuštao glavnu reč mojoj ženi i zajedničkom poznaninku.
Evo i sad još od kad krenušmo iz Kaone, ja i Jagoš ne izmenišmo  čestito ni nekoliko reči pa i onda kad treba da zamenimo mesta, ko će prvi kroz ovaj celac, samo stanemo, pogledamo se i ćutke nastavljamo dalje. Jest da nam i ova bura nemilice zatrpava usta pa i najmanji pokušaj za razgovor ostaje bez rezultata jer ni sami svoj razgovor ne možemo više čuti i ne pokušavam govoriti. I ove ledenice  nahvatane na ovratnike naših bundi sve ređe sklanjamo. Landaraju kao kakvi ukrasi. Valjda kako bi racionalno svaki delić svoje snage i ne trudimo se.
A zna on to dobro vidim, kako se hrabri i pokušava ponašati u ovom neviđenom kojametu, kad belina debela prekriva na sve strane, da ni sami živi stvor ne može nikad..
A mi moramo. Već danima sve veze u prekidu, pokušavamo se probiti sa delom koji je otkazao na telefonskoj centrali, Znamo dobro, još ni na pola puta nismo stigli ali moram ipak dati do znanja da makar na trenutak jedan zastanemo da opet probamo zapaliti po cigaru jer zna on dobro šta mi to znači u ovoj sitaaciji.
Gleda me onmako netremice dok pokušavamo zaklanjajući se od snažne mećave, da bi koliko toliko zaštititli gole delove lica i kao da mu u zamućenom pogledu vidim izvesnu ljutnju dok ozeblim rukama pokušavamo do upaljača, a ni cigaretu ne možemo izvaditi, sve se zaledilo. Pokušavamo odrediti gde se zapravo nalazimo, uočavajući zatrpane markacije pored puta pa i one u krošnjama drveća okovane ledom. Nemoćno tražimo pogledom i malu brvnaru sagrađenu za nuždu nevoljnicima ili onima koje put vodi tim pravcem, da im pomogne. Znam ja kad čestito ne mogu disati, da ne mogu ni dim vući pa i držati je onako u ustaima ali palo mi na pamet, ne mogu se odbraniti. Mislim, čini mi se samo jedan dim, povratio bi snagu i u otežale noge i ruke, u promrzle misli moje. Kad smo na sve načine pokušavali i jedan i drugi, ćutke ipak krećemo dalje bez ikakvog izgleda i za samo nenakav miris, kamo li jedan dim.
Jasno je i meni šta znači zaostati u ovom  bespuću bez puta pa kako bi ohrabrio i njega i sebe, sad je prođoh napred. A sve jedno je ko je gde, kad je mestimicie sneg i do samog pojasa. Ne brani se on jer zna, ništa nije lakše, mada tako izugleda na prvi pogled.
Makar ovako da ne zasipa, lakše bi bilo, naivno rezonujem jer svestan sam ja da tu nema olakšavajućih okolonosti. Pa i na onim delovima gde je sneg do same zemlje obrisan, treba snage u izobilju za savladati taj brisani prostor, a pritom ostati na nogama kad reže do kosti poput pravog žileta.
Taman misli da odmorim, a Jagoš krenu opet prvi da me odmori. I njegova širopka leđa bila su krhka, učini mi se i nedovoljna da me zaklone, kao bez broj puta pre. Priznajem, ne štedi on njih ni danas, ali znalački raspoređuje teret jer zna dobro, što znači početi srljati, preceniti ili podceniti jednu na štetu druga strane. Ni jutros ne reče, ovo će biti sitnica. Biće teško sigurana sam, dodade zabrinuto jer i one ogromne mašine su tek u Ražani, desetak kilometara od Kaone, a roditelji učenika očekuju bilo kakve vesti o deci koja zimuju na Divčibarama. Treba se što pre probiti do njih.
I ne naprvahih više od desetak koraka, a on kao da oseti kad treba više zapeti poput kakve gromade, stade napred i pođe u pravi dvoboj sa smetovima i mećavom. Hteo ili ne, ni koraka jedonog ne smem zaostati pomislih, rasčiščavajući sve češće rukama, sitni beli sneg. Idemo, a čini mi se da stojimo, stalno oko nas samo belo, ništa uoćljivo, prepoznatljivo. Kad najednom pokaza rukom ni poverovati ne mogu, ugledašmo samo mali vrh brvnare, skorom zametena. A ja mislio da smo je davno prošli. Tu odmah bukvalno natrapašmo na napušteno sanitetsko vozilo koje je ostalo zatrpano. Bilo je sasvim prazno pa ga krajnjim naporom zaobiđešmo, pokušavajući doći do brvnare. I ona je bila prazna pa ako ništa drugo, samo malo odlučišmo predahnuti, više da popušimo.
Sa dosta napora uđešmo unutra, razgrćući ispred vrata burom naneti sneg. Zgledali smo se ćutke, otresajući ledenice i nahvatani led. Kad se malo oslobodišmo, halapljivo izvadih cigarete. Nudim i njega, a ja odmah uzeh dve. Naprosto gutali smo dim pa ga vrlo malo izlazilo van iz usta. Lovim mu pogled ispod mokrih obrva koje uporno briše, premotavajući pogužvani šal. Kapuljaču koju opet navlačim, oprvdala je svoju namenu.
Ona moja, izleti mi misao iz usta iznenada pa se i on na to kao da ga nešto pecnu, okrenu se prema meni.
- Sad si se setio, reče sasvim ljutito. Znaš, onaj sve češće navraća, pa zastadoh, reč mi se neprimetno zaglavi, ućutah.
- Šta ti pada na pamet, mogao bi se zaklenti u njega, odvrati kao da je spreman i potpisati, pa mu se glas opet izugubi u ovratniku bunde, kojeg je podizao i preko krznane svoje kape.
A znam, možda neće on ali oće, oće ona uzvratih, u nameri da mi bolje pojasni svoju izrečenu tvrdnju.
- E tu ti ja ne mogu pomoći, istrese iz sebe pa reči mu zazvečaše kao orasi kad se prospu sa visine, još uvek su tandrkale tu oko nas.
Sa dosta napora u međuvremenu izvadi nekakav zamotuljak iz džepa onako sa strane iz svog ranca, kojerg još jedonm zabaci malo na više uz leđa. Lovio sam mu uporno pogled kako bi bolje pojasnio to što reče. Video sam kiseli pogled lica njegovog pa kao da mu čitam misli, sad me daviš u ovom kijametu. Grubo prelomi onaj zamotuljak i pruži mi pola bez reči. Tri velika rebra čokolade izviriše iz raspoucalog staniola. Trebalo je snage za žvakati ali trudili smo se žureći.
Žuljala  me  njegova konstatacija, upornije od ove silne odeće. Ćutali smo obojica kao da smo se sad tu slučajno sreli, a poznajemo se, ne možemo nikako doći sebi. Već je prestao žvakati,  kud pre pomislih, pa na pokret njegove ruke, krenuh za njim. Sad je bilo teže nego jutros pokrenuti se i ako smo predahnuli taman eto toliko koliko je bilo potrebno da popušimo i popravimoi odeću.
Ispred vrata brvnare već su bili pokriveni i obrtisani tragovi od razgrtanja snega.  Dok sam pritvorio vrta, vidno i snažno me potapaša po ramenu kao da proverava, jesam li spreman za dalje ili me on samo hrabri da istrese onu  nagomilanu sumnju koja me opterećuje, ali oće ona...
Išao je napred prkoseći i mećavi i snegu, naprosto izazivajući ih na dvoboj. Okrenu se još jednom proveravajući idem li, a već mi sneg poče popunjavati one nabore na toploj bundi. Noge odrvenile, teško su se pokretale. Jagoš se opet okrenu, što je više ličilo na nekakav strah, oću li za njim dalje, nego što je mislio, imam li snege. Između prednjih zuba držao sam usnu, ljut što sam dirao u ono što smo davno nas dva raspravili.Teško sam ga sledio korakom, pa i mislima, često pokušavao da ga makar pogledom isprovociram, da mi pojasni kako dalje. On se vešto branio pa i ono njegovo, e tu ti ja ne mogu pomoći, izgledalo je da o tome ne želi više ni reč jednu, a ja sam bio na pravom brisanom prostoru. Eto na jednom bio sam izložen svemu i svačemu, a njega sam jedva sustizao. Čudno istesan, bio je, sav pod konac pa i reči i misli bile su mu oštre.
Namičem i kapu i kapuljaču, bundu povlačim zajedno sa mojim rancem. Iz sve snage naprežam se da krenem prvi. Kad ga obiđoh, otrese mi sneg gore iznad vrata, sa rnaca, da malo olakša napor. U ustima mi još malo slatko od one čokolade. Ubrzo pomislih, biće i gorko. Dima se napunile grudi pa po neki oblačić pare, više liči na njega, Mala uzbrdica i snage manje, obrisalo kud idemo. Levo i desno vidljiva markacije puta, strše dugači štapaovi do iznad naši glava, a negde se i ne vide. Otkidam sa obrva led nezgrapnim rukavicama pa posrnuh iznenada. Prdržava mi Jagoš ranac koji mi se vidno nakrivi.
Opet idemo uporedo jedan pord drugog. Vlažim usta snegom koji se nakupio pored brade, onako sa strane. Hteo bi nešto da kažem pa opet obuhvatih zubima, sad onaj drugi kraj usne, predomislih se.
Još je daleko naš krajnji cilj, a ne može se nikako brže. Trudimo se  i naprežemo iz putnih žila. Koračali smo jedan pord drugog, koliko je dozvoljavala ona uzbrdica. Sad sasvim snažno krenuh naperd. Gazimo opet do pasa podugačkim grebenom, blago usečenim putem sa strane u planinski masiv. Zaklanjamo otvorena usta od vetra koji pojačava. Hteo bi da mislium na nešto lepo, a noge nikako. Branim se i otimam.
Iznenada Jagoš zastade. Pomislih, oće da me propusti napred. Čitavog dana najčešeće je prtio, sad ću ja. Pomerih kapuljaču, gledam i ne verujem, u daljini nazirale su se prve kuće. Na dohvat ruke izgledalo je da su Divčibare. Dobili smo neku novu snagu, žurimo kako bi što pre savladali preostali deo puta.
Oduljilo se ipak pošteno i ako razaznajemo sve češće prepoznatljive detalje. U beskrajnoj belini, ličilo je sve to na pravu oazu u nepregledoj beloj pustinji. Otežao ranac, bunda. Otežale noge pa i same misli, teško se sve pokreće. U neodstatku vazduha, zinuli pa halapljivo udišemo kroz šal, ovratnik bunde. Kroz nahvatane ledenice od naše pare. Meni zastalo nešto ispod one prsne kosti pa peče poput vatre. Gledam kako je Jagoš povijen pa ne mogu misliti kako ja izgledam ovako žgoljav poput trske, žalosno i sablasno, kad joj ponestane vlage.
Često sam pomišljao da odustanem ali uz njegovu pomoć izdržah.
Iznenadiše se kad nas ugledaše. I ne raduju se suviše, žele prvo da nam pomognu da se povratimo od napora. Halapljivo pijemo čaj, vodu pa opet čaj. Od žeđi na jelo i ne mislimo. I noć iznenada kao da se nešto prosu, umota sve u crno. Prste uporno masiramo. I ostatali se trude na sve načine. Ćude se  kako smo uspali proći kroz mećavu. Žurimo ipak u centralu, a prsti još odrvenili i prebledili. Trljamo ih snegom. Jagoš oće uporno čim pre da vidimo kako kvar odkloniti. Naizmnično pokušavamo smenjujući se. jedan pa drugi. Ponekad i četri ruke nađu se na jednom  mestu. Žurimo. Zaglavljeni releji teško se pokreću. Moramo odreda. Kad začuh signal u slušalicama iznad promrzlih ušiu, bio je znak, zamenjeni modul reauguje. Žurim prema brojčanuku.
Dvadest jedan četrdeset pet. Čekam. I Jagoš sluša dok postavlja poklopac na uređaj ispred sebe. Ženski glas ponavlja, alo, alo,  jesi li ti Dragane? Dobra veče, javljam se. Prepoznaje me. Pita za sve ali ne propušta da pozdravi kuma Jagoša. Osmehuje se i on i vidljivo maše glavom.  Ništa ipak ne govori, prepuštajući tako prvu vezu nama. Raduje se i ona što je sve ipak prošlo kako treba. I meni milo dok gledam kako Jagoš upisuje u službeni dnevnik promrzlim prstima svoje zapažanje ispod godine 1960.
Taman pri izlazku da uagsimo svetlo, direktni telefon poče da zvoni. Pogledašmo se na trenutak, a on mi pokretom glave pokaza da se javim. Ne podigoh čestito slušalicu, a prepoznajem opet njen glas, čuvaj se dobro i požuri kući, dodaje, već sam  počela precrtavati dane za narednih devet meseci. Ne verujem, pa ćutim. Ona spusti slušalicu. Moram i ja. Žurim da zagrlim Jagoša. On se i ne brani kao da je razumeo o čemu je reč.  Smejem se. Mašine su stigle tek drugi dan.


Obrad VUČEN

Ključne reči: Nema ključnih reči

Komentari  

 
-4 #1 Dragan 21-03-2018 22:05
Prva red teksta- sok. "NE UDOBNO" se NE pise rastavljeno. Neudobno- jer se negacija pise sastavljeno sa pridevom. Ako vec hoces da objavis blog, nauci bar osnove jezika.
Citiraj
 

Dodaj komentar

Sigurnosni kod
Osveži


 
 

Previous Sledeća
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
34.JAZZ FEST VALJEVO Centar za kulturu Valjevo
   KOMPLET KARTE U PRETPRODAJI SU RASPRODATE.KOMPLET KARTE U PRODAJI OD 17...
Detaljnije o programu
BIOSKOP 85 OD 17. DO 24. MAJA 2018
 UKRADENA PRINCEZASinhronizovano 2D17. i 18. maj u 17.30h19. i 20. maj u 15.30h...
Detaljnije o programu
BIOSKOP 85
MISIJA KATMANDU: AVANTURE NELI I SAJMONASinhronizovano 3D27. i 28. maj u 15.30h29. maja ...
Detaljnije o programu

 

Da li materijalno lošije živite u odnosu na prošlu godinu?


Valjevo - Lajkovac - Beograd
05;  06;  07;  08;  09;  10;  11.15;  12;  14.15;  15.45;  18;

Valjevo - Ub - Beograd
05.30;  06.45;  7.45;  09; 10;  12.30;  13.30;  14.30;  16; 17;  16.50;  18;  19;

Valjevo - Novi Sad

07; 10.;  12.45 (izuzev nedeljom),  18.50;

Valjevo - Niš

16;  17.30

Valjevo - Kragujevac
08;  16;
 
Autobuska stanica Valjevo 014/221482
Evropa bus 014/232 128

TAKSI PREVOZ U VALJEVU / TAXI STANICE

ALKO taxi  014/ 243 003 
HALO taxi  014/ 290 029
KULA taxi  014/ 290 290  
MAXI taxi   014/ 222 111  
PATAK taxi   9701
PINK taxi   014/ 29 29 29
RAVNOGORAC taxi  9704 
RADIO MOBIL taxi  014/ 215 000  
VALJEVO taxi  9702

Valjevo-Beograd Centar (Prokop)
4,35;  06,00;  09,06;  12,27;  17,007;  19,59;

Valjevo-Beograd
05,04;  18,24;

Valjevo-Bar
10,47;  22,48;

Železnička stanica Valjevo   014/221697

 
Staro Valjevo

Divcibare Ski Resort
2012 © Akter Design | Pravila korišćenja