(Nije za one sa slabijim internetom!)

Kada izađete iz automobila na 24 kilometra od Valjeva, 2 kilometra od najbližeg asfaltnog puta, na mestu gde se susreću nebo i zemlja, poslednja stvar koju očekujete da čujete u seoskom domaćinstvu Mila Obradovića je jazz.

Ali kad vam dan počne sa jazzom na 600 metara nadmorske visine u oazi čistog vazduha kanjona Crne reke sigurni ste bar u jedno, a to je da će dan biti fantastičan.

O kanjonu Crne reke nema šta mnogo da se kaže, prohodan je isključivo rekom što u prevodu znači skakanje sa kamena na kamen i tako ceo put. Ako nekim slučajem izdržite nekih 6-7 sati skakanja od Podbukova po kamenju stićićete i do Divčibare.  Nakon 20-30 minuta kretanja rekom sustigli smo tročlanu ekipu društva istraživača "Vladimir Mandić Manda" koja je krenula u lov na zmije i fotografisanje.

Pošto na njihovu veliku žalost, a moju sreću, nisu našli zmije zavalilu su se iznad jednog vira i uživali u odmoru. Poštujući staru izreku našeg naroda koji glasi "Ako vidiš da neko odmara ti mu se pridruži" , zavalismo se i mi u travu i na obližnje stene. Posle odmora deo ekipe je odlučio da se vrati u seosko domaćinsto dok je nas četvoro nastavilo  šetnju pardon skakanje uzvodno. Pre odmora imali smo priliku da vidimo nešto nesvakidašnje, a to je golub koji stoji na kamenu u sredini rečiće i dopušta Deksu da ga pomazi, a ja da ga fotkam sa udaljenosti manje od metar.

Nastavili smo kretanje rekom još nekih sat vremena uz manje "puš" pauze, razgledanje insekata, leptira, virova, čudnog belog kamenja i svega ostalog što prirodu našeg kraja čini posebnom, stigli smo do prelepog vira koji je vapio da se tu odmorimo sat vremena i uživamo u blagodetima divljine. Najlepši momenat je svakako kad se izvalite na stenu, ubacite noge u reku i uživate u hladovini.

Deks je iskoristio to vreme za pravljenje malog brodića nazvanog "Baunti" od kore bora, jednog drvceta i lista. Ovo je preporuka roditeljima kako mogu da zabave svoje dete dok su na reci, a i da probude kreativnost dece za svega par minuta. Verovali ili ne, brodić je plovio pod uticajem vetra i otišao je desetak metara nizvodno dok se nije zaglavio izmedju dva kamena.

Oko 15.30 časova četvroročlana ekipa kreće nazad u nadi da ćemo susresti poskoka koji nas je video u dolasku i uspeo je da šmugne ispod stena. U povratku zmija je opet bila brža i na vreme se sakrila samo što smo ovaj put odlučili da je sačekamo i nekako nateramo da izadje napolje. Sklanjanjem kamenja ispod kojih se sakrila poprilično smo je iznervirali i uspeli da je nateramo da napadne štap, a malo po malo i da se izvuče na svetlost dana.

Dok su se Deks i Nikola igrali sa ovim poskokom, Suzana i ja smo nastavili dalje da bi se ona u jednom momentu okrenula prema meni, a iza nje na manje od pola metra sunčao se kapitalniji primerak poskoka. Pošto nije videla zmiju mogu samo da pretpostavim šta bi se desilo da se nije okrenula

Cela odiseja sa zmijama se završila hvatanjem jedne belouške.

Već oko 17 časova smo stigli do domaćintva gospodina Obradovića, osveženje uz crni i žuti sok, klopanje pasulja, odmor od naporne šetnje i nakon toga najtužniji trenutak kad čist vazduh, cvrkut ptica, krošnje i žubor reke moraš da zameniš sa valjevskim smogom, automobilima i motorima.

Ima li šta lepše od nedelje provedene u prirodi, bez računara, telefona, obaveza, buke automobila i gradske  gužve?

P.S. Mrzim zmije!