Početna stranaValjevske vestiPozitivaMladiKulturaSportBlogFoto danaNa kafici saAdresarKontakt
Pratite nas preko Facebook-a  Pratite nas na Twitteru  Rss

VALJEVSKO BLOGOVARANJE

MOJSILOV BELI AUTOBUS

Objavljen od ObradVucen
ObradVucen
ObradVucen još nije napisana biografija
Korisnik je trenutno offline
na ponedeljak, 19 oktobar 2015
in RAZNO 3 Komentara

Creveni pliš mekan, pa ruka po njemu lako klizi. Milujem ga, pazeći da ne poremetim položaj ni jedne one njegove  sitne dlačice, što ga pokriva. Naslonih glavu na kao sneg beli podmetač, smeštajući se u udobno sedište ogromnog autobusa, na njegovom gornjem spratu. Na sve strane bezbroj raznih pomagala, ručica i dugmadi. A klima uređaj besprekorno radi. Ispod ruke na naslonu, pritisnuh jedno dugme i sedište se poče naginjati nazad.  Ono drugo do njega, osetih kako se vraća naslon.  Iz zvučnika pored glave, pevačica kako udeva svilen konac. Samo kako bi proverio, pritisnuh crveni dugmić, prestade. Ponovih protiskom, a ono kao da je gledam kako provlači tanku žicu, slušam je. Na displeju ispred, časovnik je pokazivao dvanast. Pored mene moja supruga udrvenila, ni da se pokrene. Namesti se, što si se ukočila, upozorih je teiho. Joj, sve je tako čisto, plašim se da nešto ne isprljam. Ako oćeš, ti evo ustani pa stoj. Smejemo se obadvoje ne usiljeno. U tom trenu autobus nečejno krenu.

- Dragi putnici, vozno osoblje, želi vam ugodno putovanje i udobnu vožnju...

Nekoliko ruku maše sa polaznog perona, a moje misli, poput  maleni vrapčića prhnuše iznenada nekud. Jedna  sićušna iznenada sleti tu negde, sklapajući svoja krila.

Mojsilo, kakvo li samo ime vozača autobusa. Putnici kao patuljci prema njemu tiskaju se, hteli bi svi u jednom času da uđu. Sedišta klimava, tvrda ne više od dvadesetak. Prozori oni kao nekud zagledani, jedva da mogu jedan pogled da propuste. Sve minijaturno pa i onaj natpis Strela ispisan sitnim slovima i ne vidi se.

I kad se čestito onaj metež  i ne utiša, grdosija od čoveka nekako  se ugura na neudobno sedalo, koje je više ličilo na nekakvo pomoćno. U rukama mu sve minijaturno. Nekoliko trenutaka drži nekakvu ručicu ispred sebe, a ne dugo posle u prednjem izduženom delu autobusa nešto zaklopara, kao da se od nečeg brani. Pod rukom i ja osetih treperenje. On onu ogromnu polugu pomeri napred, valjda otkoči, vidno se prekrsti i mi krenušmao.

Smejemo se svi kao i on i u prvu rupu koja se nije mogla zaobići, točak propade, a mi se zanjihašmo. Dodade gas i izvukošmo se. Mahinalno i on pogleda natrag. Oblak prašine već je zaklonio vidik. Ni one bliže kuće nisu se  videle više. Posrćemo i samo one dublje rupe brojimo, a neko reče, kako bi se valjda pohvalio, kako zna koliko ih ima do našeg odredišta. Govori se glasno i jedva da se nadjačava buka motora. I Mojsilo se smeje i često puta osvrće  se natrag, da proveri , jesmo li još na nogama mi koji stojimo. Goluždrava dečurlija trče pored nas. Poskakujemo sve češće, a sve oko nas škripa, kao da nije sve kako treba pričvršćeno.

- Samo se vi šegačite, Mojsilo će, guraće te vi nas ispred Uba, na onoj uzbrdici, pa onom svojom pozamašnom rukom, nekom pored puta otpozdravlja.

- Pazi ti da mi živi dođemo do Uba, jedan šeret će glasno, a za guranje će mo lako, zar ne vidiš koliko se guramo, dodaje.

Ispred Divaca mala parnjača sva u dimu, vuče nekoliko vagona. Prodornim piskom oglasi se dok se mimoilazimo. Pored svake kuće zastajemo. Uvek po neko uđe i za pravo čudo smesti se. I on se osmehuje, dok pruža jedna snaša novčanicu za kartu.

Nekako doteturašmo do one uzbrdice ispred Uba. Autobus zastade, malo zakrči, a onda kao da udahnu vazduh, lagano nastavi. Počešmo se zgledati, a Mojsilo proturi glavu kroz malo prozorče na vratima, kako bi bolje pratio trag točkova. Zaustavio i on dah, ništa više ne govori, kao da oće i on tako da olakša oronulom i pošteno opterećenom autobusu. I kibiceri se utišali. Kod se konačno nađošmo na vrhu, nastade žamor. Neko od putnika i zapljeska. Mojsilo autobus po  onoj žutoj dasci ispred volana potapša, vidno raspoležen, kao i onaj konja posle kakvog galopa.

- Malo odmorite pa ćemo dalje, govori gromoglasno, da ga svi čujemo.

Žena me gurnu lagano, a ja kao da sam spavao trgoh se. Kako dugo nismo išli vozom pa pokaza na kompozociju kako promiče nekud. Dizelka crvena blista, a iza nje desetak vagona, jedva je sustižu.

Naš kopresor snažno otpuhnu pa tek tad prinetišmo kad stadošmo. Deset minuta stojimo, čuje se iz razglasa. Razmišljam da li da izađemo. Asvalt pa nismo osetili rupe. Nema ni prašine. I sve one uzbrdice kao da su ravnije, savladali smo ih kao od šale. Znam sigurno ni onda ne bi zastali, samo je Mojsilo hteo da se našali.

A kad ne dugo posle toga, prvi beli autobus dođe iz tvornice, upravo je on seo za njegov volan. Dobio je timano-plavo odelo pa onako visok, kose tek malo naglašeno sede, delovao je skladano. Tek tad postao je atrakcija na mnogim putevima i kad je trebalo, isključivo on bi vozio specijale taurističke ture. Stizao je i tamo gde se vozilo isključivo  levom stranom.

Od tad u njegovom autobusu, moglo se samo sedeti. Bilo je i pliša mrko-crvene boje, sličnog ovom. Belih naslonjača za glavu. Na svakom sedištu nalazile su se i one kese, zlu netrebalo. A poutnici su redovno posluženi čokoladnim bombonama. Čuvao ga je  kao oči u glavi i sa njim potukao mnoge rekorede, u broju pređenih kilometara bez kvara, u toku jedne godine ili u dostizanju najudaljenije tačke od sedišta i tako redom. On i njegoiv autobus, našli su se i u kalendaru, kao zaštitni znak grada i regiona.

A sećam se bilo je to jednom; Noć tiha, bez mesečine. Rana jesen. Društvo se nekakvo skupilo, vozimo se daleko. Mojsilo sa svojim pomoćnikom, uveseljava raspoložene putnike. Zbijaju šale uglavnom na svoj račun. Drum kao po lenju povučen, Nigde krivine. Samo poneko dođe u susret. Nema gužve. U daljini dva svetla, kako ono kažu duga, oba oka da oslepe. Urla Mojsilo, ablenduje, pomera se u stranu da se zakloni. Stavlja i naočale za sunce. Mora i da uspori. Glasno psuje, onako kao to on samo zna.. I njegov pomoćnik podiže ruku  iznad čela, da bolje vidi. Ipak obiđe nas jedan, pa još jedan auto. I oni svojim svetlima upozoravaju, onog daleko ispred nas ali odoše brzo. Mojsilo još više uspori. A kad dođešmo pored svetla i stadošmo. On onako visok, prosto rečeno izroni iz svog sedišta, ispruži ruku, uze onaj mali njegov čekić, koji stoji obešen ispod onog natpisa, „U nuždi razbij staklo“.

Otvori vrata i svom svojom svežinom, zapljusnu nas sveži noćni vazduh. Gegajući se Mojsilo izđe i uputi se upaljenim svetlima. Oćeš da ti ja gasim svetlo, čuje se, pa prvo jedan, a odmah za tim drugi far onim svojim čekićem spretno razbi. Kad ih pogasi, zauze opet svoje mesto ostavljajući čekić. Motor malo jače zabruja i autobus legano krenu. Jedno vreme smo svi ćutali, a onda se neko oglasi, alal vera majstore. On se počeša po uredno počešljanoj kosi, još uvek ponešto brundajući i onako više za sebe dok je autobus poslušno grabio sve dalje i dalje.

Ni primetio nisam da je ovaj naš dvospratni uspurio. Žena će, baš me interesuje, oće li stati. Kad se vrata otvoriše, požuruje me da izađemo. Na tom mestu završio je svoje poslednje putovanje pokojni Penezić, objašnjava poput turističkog vodića, elegantno obučen vozač pojedinosti. Odnekud neko položi dve crvene ruže, pored kamenih obelisaka.

Vreme kao da stade. Misli opet kao da nekud krenuše. Sedam na svoje mesto i užurbano preturam po sećanju, kao po starim krpama, pokušavajući da nađem jednu negde zaturenu. Žena preko puta od naših sedišta, uporno pokušava da uteši malenu curicu. Briše joj mama lice svileknastom maramicom. Plavi čuperak smestio se detetu iznad čela. Njoj tamne elegantne naočale, zaklanjaju oči i deo lica. Ja, kao baš u tom pravcu upinjem se da dokučim nekakvu senu, koja mi stalno izmiče. Vidim i sebe onako maglovito, pokušavajući eto nečeg da se prisetim. Nataložilo se toga podosta, priznajem kao za sebe, treba razgrnuti, obrisati da bi se videlo i razaznalo makar nešto.

Ipak, gledam sve oko sebe, dok čekam i stojim, odakle upravo danas krenušmo. Već treći  autobus dolazi. Putnici užurbano izlaze, manje više umorni odlaze. Ja nikako da dočekam meni dragu osobu. I taman koliko je to trajalo da se isporazne tek pristigli i upute na zasluženi odmar i predah, oglasi se iznenada dvoglasna sirena, onako melodično, kratko valjda da se neko upozori. Ukaza se beli dugački autobus. Mojsilo vidno raspoložen, osmehuje se zadovoljno, pridržavajući njegov volan. Tek kad se sve utiša i primiri, otvoriše se napokon i vrata. Brišem vlažne ruke od znoja neprimetno i sklanjam se onima koji prvi izlaze i žure nekud. Ona kao da se dvoumi izaći ili ne, pojavi se prepoznatljiva osoba. Požurih da joj pružim roku i pomognem. Ona skida naočale za sunce, a Mojsilo će, znači to je taj delija, očekujući da izađe i poslednji putnik.

Taman da se zagrlimo, a žena me dodirnu ispred mene pružajući nešto onoj devojčici koju pokušava da uteši njena majka. Sve me se rasprši pred očima i opet gledam samo toliko koliko mi dozvoljavaju udobni nasloni sedela oko mene. Vidim i male  ručice devojčice kako nešto traže. Njenu majku iza tamnih naočala dok je teši. Gledam i ruku moje žene ispruženu ispod mene prema njima, pruža joj nekakav šareni zamotuljak. Dete znatiželjno gleda i stidi se da pruži svoje ručice. Majka njena će svoju  brižljivo negovanu, sa dosta prstenja. Devojčica se zadovoljno primiri. Još neko vreme ruka moje žene stajala je onako preko mog krila, a onda i ona nekud se pomeri. Lagano pritisnuh jedno dugme i naslon mog sedišta se malo uspravi. Kako nije bilo dovoljno još jednom ga pipnuh. Dodirnuh crveni dugmić, upravo je prijatni glas spikerke odzvanjao dok je čitala najnvije vesti. Ja sam naprotiv siguran da

takve i slične, slušam već više od deset godina. Izgleda, novo je samo vreme emitovanja i možda ova spikerka koja ih prenosi. Ostala je samo muka i pitanja, tuga golema kao da je posejana, na sve strane poput korova nemelice niče. Zakorovilo i uraslo i ono malo radosti pa se mičemo i pomeramo kao roboti protiskom na dugme. Samo ovaj autobus samo kao da je odnekada pozajmljen, nestvarno deluje u ovom metežu. I moja žena svojim mislima kao da traži nekakvo mesto, gledam je kraičkom oka sva odsutna zuri kroz prozor. Ništa ne prićamo, kao da smo sve jedno drugom rekli  pa sad ćutimo uporno.

Stisnuh onaj dugmić i glas spikerke kao da negde propade, nestade ga. Ja sam mislila da spavaš, ona će. A ja ne stigoh da ulovim do kraja onaj trenutk, kad sam je čekao onda po prvi put kad dođe Valjevo i ostade pored mene do kraja dole. Da li da je podsetim na to u trenu pomislih, a kad reče, ja mislila da spavaš, odusdah jer verujem da je to i ne bi obradovalo ovog trenutka, kad i ona svoje misli lovi kao muve, ko zna kuda luta za njima.

Gledam pored nje nekud kao da brojim, nešto u meni i odzvanja, tutnji. Na jednoj strani deca, unuci, na drugoj rodbina i prijatelji. Znam, da i ona u mislima ide od jednih do drugih pa me opet upozori, gledaj, pokazuje, tragovi bombardovanja. Primičemo se znači odredištu. Ne vidi se više ni toranj, onaj gore. Fastade zgrada nagaravljene na sve strane. Ćutimo obadvoje. Naš autobus vešto se provlači kroz gradsku gužvu. I vozač se oglašava i najavljuje  pristajanje kao kakvog broda u odnosu na automobile koji nas sustižu sa svih strana. Gledam prepoznatljive detalje, a srce treperi tiho. Napokon ustadošmo. Prepuštamo da izađu svi koji žure. Devojčica preko puta od nas, maše ručicama. Tata, tata viče radosno. I mi idemo za njiama stepenicima naniže. Grle se. Mi će mo tek za koji dan sa našima. Zahvaljujemo se vozaču na udobnoj vožnji i upravo preko njegovog ramena ugledašmo naše prijatelje. Prilaze nam. Ne možemo do reči doći, za sve pitaju. Hvalimo se na sva usta, samo je bilo kratko. Taman da pođemo i naš autobus krenu na počinak, praveći mesata na peronu, valjada za novodolazeći. Ote mi se reč iznenada, lepše je ipak bilo nekad sa Mojsilom. A prijatelj će, e nisi ga još zaboravio. Oči mi se zamagliše neprimetno. Bio je to pravi vozač, ama ljudina  od  glave do pete, naš će poznanik. Obrisah se neprimetno više da nešto ne govorim, nego što sam hteo sakriti vlažne oči, dok idemo ravno onako u gradsku gužvu.

Mislim odmah  na telefon da što pre čujem  kako su deca. I on podseća, javi se odmah svojima. Prisećamo se nekih važnih vožnji sa Mojsilom na brzinu. Pamte to mnogi. I mi svaki detalj razgovetno. A vreme ovo kao daje stalo, nikako da prođe. Stislo nešto pa ni da se nasmejemo onako kao nekada, kamo li da normalno govorimo.

Nemanjina ulica zjapi širko i ne oseća se kao nekad ona gužva. Nećemo ni Balkanskom, idemo preko velike reke mostom koji je nekako ostao. Velegrad poput ogrmnog zmaja primirio se kao da drema. Ne znam kad ćemo opet onom džadom u posetu priajteljima. A znam samo, davno je to bilo kad sam je čekao da dođe po prvi put i ostane tu  u Valjevu pomislih. Ali opet joj ne rekoh. Oću sigurno jednom, više da ne zaboravim Mojsila i njegov beli autobs. Podsetiću je da i ona ne zaboravi. Eto sad mislim samo, kako samo što pre do telefona.

Hvala Bogu kad su dobro, rekeoh glasno, dok spuštam slušalicu. Prijatelji se utrkuju da nas ugoste, nude sve što imaju. Smeha mi dajte, uspomene da ožive, pomislih u trenu, dok dižemo čaše.

E, oću pomislih opet, podsetiću je jednom na onaj njen prvi dolazak u Valjevo belim Mojsilovim autobusom, možda čim se vratimo kući.

Ključne reči: Nema ključnih reči

Komentari  

 
+3 #1 Ваљевац 26-10-2015 13:43
Бриљантан текст, зналачки написан са пуно носталгије и сећања која навиру са сваком реченицом. Све честитке за овај блог. Прича и анегдота о Мојсилу има на претек, била је то сјајна генерација возача у "Стрели" са велико "Ви", ауторитети, мајстори свог заната и пре свега људи. Мојслило је знао да са својим великим пријатељем Мићом "Абисинцем" направи штос и да човека који се панично бојао мрака натера да изађе и погура наводно покварени аутобус негде у тмини Тамнаве или да, изнервиран што у крцатом локалу за Дебело брдо, путници врелог летњег дана превише отварају прозоре и поред његовог упозорења, Мојсило је знао да своју машину натера близу "обале" која је онако, оштра и љута,почела да скида шајкаче и мараме путника и путница који су вирили кроз прозоре.
Citiraj
 
 
+7 #2 Градски каубој 27-10-2015 10:36
Одличан текст,који буди носталгију за неким давним временима,које је имало своје јунаке,међу њима и возача Мојсила.Браво
Citiraj
 
 
0 #3 Petar 11-03-2018 01:29
Ovog coveka ne treba zabraviti..Cekao je nas studente i po sat vremna u Beogardu da dodjemo do naseg Valjeva. Progasiti ga pocasnim gradjaninom grada Valjeva!
Citiraj
 

Dodaj komentar

Sigurnosni kod
Osveži



Previous Sledeća
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
BIOSKOP 85 od 10 - 16. oktobra 2019.
DORA I IZGUBLJENI ZLATNI GRAD, titlovano 10. i 11. oktobar u 17.30h 12. i 13. oktobar u 15.30h...
Detaljnije o programu
UKRAĐENA LIČNOS' U VALJEVU
Centru za kulturu 22.oktobra u 20h Milan Lane Gutović neponovljivi je komičar i proslavljeni glumac...
Detaljnije o programu
Bioskop 85 repertoar - izmena
Zbog velikog interesovanja, film Džoker biće na repertoaru i od 17-23.oktobra! Film Rambo - do posl...
Detaljnije o programu
PRAVDO, KRIVA SI PRAVDO, KRIVA SI
Pozivamo Vas na program "Pravdo, kriva si", u utorak, 22. oktobra, u 19 časova , kada ćemo u sali Va...
Detaljnije o programu

 



Valjevo - Lajkovac - Beograd
05;  06;  07;  08;  09;  10;  11.15;  12;  14.15;  15.45;  18;

Valjevo - Ub - Beograd
05.30;  06.45;  7.45;  09; 10;  12.30;  13.30;  14.30;  16; 17;  16.50;  18;  19;

Valjevo - Novi Sad

07; 10.;  12.45 (izuzev nedeljom),  18.50;

Valjevo - Niš

16;  17.30

Valjevo - Kragujevac
08;  16;
 
Autobuska stanica Valjevo 014/221482
Evropa bus 014/232 128

TAKSI PREVOZ U VALJEVU / TAXI STANICE

ALKO taxi  014/ 243 003 
HALO taxi  014/ 290 029
KULA taxi  014/ 290 290  
MAXI taxi   014/ 222 111  
PATAK taxi   9701
PINK taxi   014/ 29 29 29
RAVNOGORAC taxi  9704 
RADIO MOBIL taxi  014/ 215 000  
VALJEVO taxi  9702

Valjevo-Beograd Centar (Prokop)
4,35;  06,00;  09,06;  12,27;  17,007;  19,59;

Valjevo-Beograd
05,04;  18,24;

Valjevo-Bar
10,47;  22,48;

Železnička stanica Valjevo   014/221697

 
Staro Valjevo

 
Poslovi u Valjevu od: Jooble
INFOSTUD poslovi
2012 © Akter Design | Pravila korišćenja