Početna stranaValjevske vestiPozitivaMladiKulturaSportBlogFoto danaNa kafici saAdresarKontakt
Pratite nas preko Facebook-a  Pratite nas na Twitteru  Rss

VALJEVSKO BLOGOVARANJE

ZATVOREN KRUG

Objavljen od ObradVucen
ObradVucen
ObradVucen još nije napisana biografija
Korisnik je trenutno offline
na subota, 26 mart 2016
in RAZNO 0 Komentara

Jedno vreme gledali smo se onako, kao da se do tad nikad nismo videli, a onda pružajući jedan drugom ruku, počešmo se prepoznavati. Da ne bi smetali ostalim prolaznicima, stadošmo u stranu pa tek onda se zagrlišmo čvrsto. Upravo koliko je to sve trajalo, trebalo je toliko vremena da se obrišu zaturene uspomene od prašine, poređaju slika do slike, onako zajednički. Vratišmo se u dve tri reči nekih desetak i kusur godina unatrag i ako je prošlo od tada dosta vremena. Nekoliko puta čas jedan, čas drugi, ponavljali smo one otrcane reči, ništa se nisi promenio i ako je čitav naramak godina iza nas. Da bi se negde sklonili, onako rukom pod ruku krenušmo spontano tamo gde smo mogli obnoviti pogužvane uspomene.

Nigde nego kod Joce, kad reče, u trenu setih se onog našeg starog drugara, kojeg upravo toliko i nisam video. Ako je to onaj isti naš, izleti mi onako, bilo bi mi veliko zadovoljstvo da ga vidim, uzvraćam bez razmišljanja. Upravo taj, kad odgovori, tek tad, sam sebi postavih pitanje, kakve li slučajnosti?

Zagrljeni, prosto smo se otimali jadan za drugog. Upravo tako uđešmo u lepo uređeni stari Karađorđeve porodice konak. Još onako bučni, skretali smo pažnju mnogobrojnim gostima i naprosto tako i sedošmo za jedan sto, tapšući još uvek jedan drugog.

Konobar besprekorono obučen, kao da je u pitanju Pariz, a ne Oplenac, kad se nakloni, prosto nas uplaši. Ni osvrnuli se nismo, a Tomo kad reče u šali, mi bi jednog šefa? Tek tad konobar se poče zgledati, ništa mu nije bilo jasno. Kad zamirisa prepečenica, Tomo mu pojasni, a ubrzo nakon izvesnog vremna, vraćajući se reče, da je upravo na nekakvom sastanku. Zajednički se složišmo da će mo ga sačekati, jer i tako do tad, imaćemo šta jedan drugom reći. Ambijent kao stvoren, da se u miru pretražuje po nataloženom. Po zvršetku školovanja putevi nam se eto raziđoše, ovo je upravo prilika da se zatvori taj čarobni krug i napravi jedna celina i to baš od onog dana našeg rastanka, kad se poput kakvih vrapčića raspršišmo na razne strane.

Ubrzano ređala su se imena, nadimci, dogodovštine. Pronalazili pojedinci do kojih se nekako moglo. Hteli smo u jednom dahu svega da se setimo pa se dovijamo na razne načine.

O sebi ipak najlakše, baš onako licem u lice, e znaš ono, a sećaš li se? Pa onda kako ono beše i tako redom.

Eto, ja sam otišao sam, Tomo će, a ti si znači sa Jovanom, kad reče, zaćutašmo i ja i on. Da, da požurih da potvrdim i ne mogu odoleti da se po ko zna koji put ne prisetim jer eto završetkom školovanja, trebalo je ispuniti ugovorenu obavezu i odraditi čitave čeri godine, tamo gde mene i Jocu odrediše.

Uprtišmo već spakovane kofere i uputišmo se u Valjevo naše prvo mesto službovanja. Put je trajao poprilično, izgledalo je kao da smo došli na kraj sveta. Iznureni putovanjem, više drmuslanjem u onim malim vagonima, umorni, zgledali smo se onako jedno vreme, a onda požurišmo prvo da se umijemo od gareži i dima. Mnogi su nas zagledali kako se uređujemo na javnoj česmi železnmičke stanice u Valjevu, a mi smo to tako radili kao da je prava hotelska soba. Kad nas primeti nekav nosač, shvatio je brzo da bi tu moglo biti kakvog posla za njega pa priđe bez ustezanja. Prepustišmo mu svoje kofere i krenušmo za njegovim kolicima da i sami nismo bili načisto kud to idemo. Odmah na prvom koraku dočeka nas prašnjava kaldrma i uobičajna gužva, kakava vlada kad je pijačni dan. Brojene zaprege išle su tamo amo ko na kakvoj promenadi.

Jovan reče, red je prvo da jedemo, a za sve ostalo biće vremna. I nosač da bi se nas što lakše rešio čim pre dobio kakvu crkavicu i pošao za drugim poslom, predloži nam kafanu Central, koja se nalazila u istoj ulici. A tamo i prava kafana, sto do stola, a gužva teško i proći, kamo li naći kakvo mesto. Konobar kad nas ugleda, vešto pronađe u nekakvom ćošku. Nekako se ugurašmo, a on učini mi se i ne trudi se puno, pazio je više na ostale goste jer osetio je da smo mi sigurni i da nemamo kuda pobeći.

Kad se malo pribrašmo i on se pojavi izvinjavajući se i u ime svoje, a i kuće koju prestavlja. Oko svega se brzo dogovorišmo i prihvatišmo njegov predlog za jelo. Tek tad se trudio pošteno pa čak i novi stoljnak donese odnekud, kako bi ipak popravio opšti utisak o svemu.

Osetili smo zbog njegove slatkorečivosti i prave poslovnosti da će mo tu dobiti pravu infomaciju i o svemu drugom iz prve ruke. I zaista kad bi se god pojavio, donoseći i odnoseći pribor i jelo, uvek bi ga po nešto upitali, pazeći da ga puno ne zadržavamo u obavljanju posla. Osetio je on da smo sigurni i da nema kud, ako ništa drugo za naredne četri godione, koliko je trebalo ostati i odraditi. Kad reče da tu možemo i prenoćiti, pošteno se i mi raspoložišmo. Bili smo koliko toliko zadovoljni.

Da bi se otarasili te gužve, podmirišmo svoj račun i krenušmo za konobarom kud nas povede. Ubrzo, poput kakvog prtljaga predade nas dalje. Valjda zbog naše napojnice, nije prpustio da namigne onoj ženi i naglasi da nas lepo smesti. Prozor naše sobe imao je pogled na tri ulice, bila je jedna od dve-tri koju su se posebno čuvale i davale probranim gostima ili onima koju ostaju tu duže.

Sutradan, javili smo se na posao i dobili odmah po sedam dana, da se upoznamo sa gradom, snađemo za smeštaj, hranu i ostalo. Naprosto tih dana išli smo od ruke do ruke, ko po kakvom lancu i odmah pronašli sobu, mesto za hranu i požurili da se što pre uklopimo u sredini kojoj se nađošmo. Jovan ili kako smo ga već od ranije zvali Joco, pratio me u stopu sve dok nismo krenuli u onaj drugi deo života. Onako mladi, a mesto uprvo kao stvoreno da se odmah novodošli uoče, posebno na večernjem korzou pa i jednom jedinom plesnjaku, bili smo u centru pažnje. Joco odmah ustuknu, kad oseti kud to sve ide, znaš ti da ja imam curu, bez razmišljanja reče. Imam i ja, rekoh kroz smeh. Ali ja sam se i verio, dodade pa pokaza i nekakvu burmu. Ni pogledao nisam, odmahujući rukom, a on zaćuta kao da se ljuti. U ostalom, ja tebe trebam zbog zajedničkog druženja, a svoju curu ti čuvaj za sebe, uzvratih mu. Malo je posle toga popustio ali se i dalje držao nekako drvenasto, oklevajući u svemu, kao da nas i ona u stopu prati. Kad počeše da se razmenjuju i pisma, moj Joco dobio je još jednu obavezu više, trebalo je sad naširoko obrazlagati tu njihovu mladalačku ljubnav. To je tek sad iziskivalo dodatano vreme, a kako se tad teško putovalo, pisma su bila pravi način i mogućnost za komunikaciju, posebno i zbog toga što je njegova, kako se zvala Jelena, imala obaveza prema školi i učenju, nije ima vremena za razbacivanje pa makar to bio i Jovan.

Bio sam ubeđen da je to sve samo šala i da će moj drugar popustiti kad ga sčepa kakva ova pomislih, a bilo ih na svakom koraku. Brzo su nas i one zapažele pa i ako nismo bili neznam kakvi lepotani ali bili smo novi, a to je išlo i bilo uočljivo za pravu prođu. Joco bi uvek u takvim kriznim situacijama stajao po strani pa često puta ona druga kao i on bili suvišni, nikako da uparimo i krenemo onako zajednički u četvoro. Hteo ili ne morao sam se na razne načine snalaziti jer su bile retke situacije kad bi Jocu ubedio da nam pravi društvo u bioskopu, kakvoj šetnji van grada i slično. Jelena je naprosto išla u stopu za nama i bila prisutna na svakom koraku. Bio sam iznenađen kako on to sve podnosi i čuva kako se nešto ne bi poremetilo. Teško sam se privikavo na situaciju, ja se spremam za izlazak, a on ostaje da piše duga pisma, čita njena, sortira ih i čuva. Najčeće družio bi se na našim trofejnim radio aparatem i redovno pratio prenose utakmica, posebno Crveno belih, čiji je bio vatreni navijač, a pre svega na taj način bio bezgranično veran svojoj Jeleni.

Malo pomalo ipak privikavao sam se na ponašanje mog drugara i sasvim prestao da zbijam šale na njihovu ljubnav jer se videlo odmah, da to njemu smeta pa počeh da se interesujem i brinem kad bi ponekad njeno pismo zastalo ali nikad njenom krivicom.

Tako hteli ili ne Jelena je postala naš treći član i sad smo se sve češće družili i ako je još uvek nisamn ni upoznao.

Jednog dana kad sam sasvim slučajno saznao da se njeni roditelji protive toj vezi i zbog toga što ona treba da zaokruži svoje školovanje jer su puno polagali u nju, svoju jedinicu, počeo sam od svega zazirati, a njemu morao sam reći da o svemu ozbiljno razmisli i zbog naše obaveze. I pored svega, bio je isključiv, ona i ni jedna druga, a njihova želja je bila da dokarjči školovanje iz agronomije i preuzme brigu o velikom imanju tu na obroncima Oplenca, gde su dominarli vinogradi i voćnjaci.

Iskoristih tako jednom jednu priliku kad je on pokušavao da dočara te plantaže vinograda i voćnjaka i u šali mu rekoh, e moj Joco, ti svojom stručnim znanjem, možeš biti samo nekakav priučeni berač jabuka i krušaka. Nasmejao se slatko na to, ali ipak dodade, a šta ti misliš da ja ne mogu završiti agronomiju. Odmahnuo sam rukom, možda ako bi Jelena sedela pored tebe u klupi, pokazujići mu prostima onako, lova, lova treba, lova za fakultet Joco moj.

Kad napokon i Jelenu upoznah, mi smo bili u sredini prve godine našeg službovanja. Mora se priznati bila je prava lepotica ali nežna poput mimoze. Izmigoljila se tad nekako roditeljima i skoknula samo na jedan dan, više kako bi se ta veza učvrstila, nego da bi se učinio kakv zaokret u svemu. Ona se morala vratiti roditeljima i učenju, a mi redovnim poslovima.

Nekako baš posle tih dana, poput groma iz vedrog neba odjeknu vest, da je moj Jovan podneo zahtev za prestanak radnog odnosa i ako je bio obavezan po ugovoru na još nešto više od tri godine. Kuda i kako bez sredstava za život, stana, roditelja, kuće i kućišta, bilo je svima nama pitanje bez odgovora. Više smo se plašili odluke glavnog, da se ga napokon ne reši jer znalo se desiti da zbog Jelene izostane sa posla u nemogućnosti da se vrati, a često puta spopala bi ga prava mora da joj zbriše, onako iznenada, samo kako bi je video.

Jednog dana kad ga glvni pozva na razgovor zbog molbe, strepili smo od najgoreg. Iznenadi nas odluka, da ga pusti na sedam dana, da se o svemu dogovori sa Jelenom i vrati se na posao. Kad je to isteklo, Joco odmah prvog dana oči u oči sa glavnim ponovi svoju već ranije donetu odluku, odlazim definitivno.

Predpostavljao je glvani da je da je reč o onom trenutačnom, onom mladalačkom, kad jedan dvadestogodišnjak nije u stanju često puta pravilno rastumačiti, posebno kad je reč o ljubavi, nije imao srca da eto tek tako to sve na prečac reši. Pomišljao je, kad sve te formalnosti i obave administrativno rešimo, može se Jovan predomisliti pa reći, odustajem. Tek tad to sve treba vratiti u prvobitno stanje, što često puta i nije lako, a u svemu ugovorena obaveza stajala je kao kakva kost u grlu poprečena. Postojala je klauzula, da se moraju nadokanditi troškovi školovanja, jer Jovan raskida ugovor, a odakle i kako da to podmiri. Na pravaoj muci je bio glavni jer je želeo pomoći da se nekako predomisli.

-Evo Tebi još sedam dana, da sve razmotriš još jednom pa će mo se opet videti, na opšte iznenađenje odluči glavni i pruži ruku upornom Jovanu. I mi ostali potrčali smo da razgovaramo sa njim, mada sam se ja plašio da se ne naljuti na mene jer smo nas dva to već jednom sasvim rasčistili.

Narednih dana Jovan je ostao u našoj sobi, čak nije išao Jeleni, što je značilo kao da se dvoumi i osećali smo da bi mogao promeniti odluku. Svima nama je bio smešan njegov status pa i način borbe sa samim sobom, glavnim, čitavom sitaucijom. Predstavljalo je to veliko iznenađenje za mnoge, posebno mišljenje glavnog kako smo najčešće zvali našeg Branka Balabana, koje je bilo evidentno usamljeno i jedinstveno u to vreme.

Sedmog dana Jovan se spremio i opet uz predhodnu najavu šefu pred oči. Ovaj i ako je bio robusan, da ne kažem pomalo i grub čovek, a starog onog kova, kojeg su kalile nemilosrdno prave ratne bitke, opet nije imao srca da pred Jovanom zatvori vrata i obesi mu o vrat čitavo breme problema. Duboko u sebi vagao šta je bezazlenije ali samo za Jovana. Kad ovaj sleže ramenima i ono što je bilo napisano u molbi ponovi, pošteno se glavni zamisli. Mnoge bitke sam dobio reče kasnije, nije valjda došlo vreme da pred Jovanom kapituliram i to bez zrna baruta. Mora se priznati da se pošteno trudio kako da savlada našeg jogunastog Jocu. I Joco nas iznenadi, uvek tih i nekako povučen tako da bude uporan, a u rukama je imao strahovito loše karte pa je i ne upućenom bilo jasno da nema nikakve šanse.

-Ja znam Jovane, da smo mi specifičan kolektiv, počeo je onako iz daleka, da je teško i treba dosta odricanja. Mi tebe ne želimo da se samo tako da se rešimo. Ti ne samo nama, trebaš i drugima, a najviše tvojoj Jeleni. Bez sredstava za život nećeš više nikom trebati. Evo kod komšija u Pošti molio sam, našo sam ti novi posao, kad nećeš kod nas ajde tamo, lakše je sigurno, a ako se predomisliš, kad god želiš možeš se vratiti, nećeš imati nikakvih posledica. Bio je svestan Jovan da je to više nego što je mislio, tako ne bi ni roditelji. Našao se pred pravim zidom. Odbiti sve i poput prave divlje zveri šmugnuti u kakav gustiš i izgubiti se, nije mogao pa makar bio i tvrdoglav. Morao je nešto žrtvovati, ako se tako moglo reći, zbog šefove upornosti, ako ne zbog nečeg drugog.

Nakaon kraćeg razmišljanja pristao je. Pružio ruku glavnom i uputio se na novo radno mesto, misleći kako će lakše ostvariti nekakve svoje, samo njemu poznate planove.

Kako je sve bilo već sređeno i dogovoreno Jovan se samo trtebao pojaviti i početi posao, koji je bio po meri njemu. Ređali su se dani, a glavni je bio stalno na vezi da ga čuvaju pa čak i sa Jovanom kontaktirao interesujući se za sve. Bio je ubeđen, ako Jovan izdrži nedelju dana, kriza je savladana. Hteo je da on sam uspostavi vezu i kontakt sam sa sobom, ostalo će biti lakše sve. Nakon nekoliko dana, upravo kad je nestrpljenje raslo, glavni je molio i nas, da se ne mešamo i ne napravimo slučajno nekakvu grešku. Reče, sve se može samo ne o poslu, ali i o Jeleni, dok sam ne rasčisti i postavi sve na svoje mesto.

Tako je i bilo. A nekako nakon tih nekoliko dana, kad primetih da Joco pakuje svoj kofer, iznenandih se pošteno, još više kad reče da ipak odlazi. Odmah dodade, da nema hrabrsoti da se javlja lično glvanom, kako smo ga od milja zvali ali mu ostavi pozamašno pismo. Svoje novo radno mesto ostavio je kao da je on još tu negde i samo što se ne pojavi. Jedino vrata su bila zaključana, a ključ u bravi. Novom se šefu nije javljao jer se čestito nije poznavao. Otišao je bez reči. Znao sam da nema kuda nego Jeleni pa bez dodatnih pitanja odlučih jedino da nju iskreno i prijateljski pozdravim i ispratih ga na put.

Tek posle toga, glvani je vešto stavio tačku na taj slučaj i hrabro obrazložio što je i prihvaćeno, da se oslobodi bilo kakvih ugovorenih obaveza jer je to po njemu negativno delovalo. Čak i za njim poslao i sve ostalo što ga je pripadalo, kao da je ugovor na drugi način raskinut.

Tomo sluša ne trepćući, a onda misli nam nekaud odlutaše. Na jednom gledali smo se nemo, čekajući da se sve malo slegne. Čulo se samo bezbrižno čavrljanje gostiju. Mi smo bili odsutni daleko negde.

Da, da Tomo će najednom, Jocu sam češće sretao kad je dovršavao ekonomiju. Žestoko se trudio ali išlo mu je to od ruke. Ne znam kako, ali jednom mi se poveri da gura i nekakvu Višu ugostiteljsku. Bili su prva generacija. Sve je očistio u roku, a baš tad ovi ovde su propadali vrtoglovo. Kad se pojavio ličio im je na običnog šarlatana. Oni stariji očekivali su valjda nekakvog iskusnijeg, tek tad digoše ruke od svega i glatko mu okrenuše leđa. U modi je bilo more i razbežaše se poput mrava. Ostali su samo oni mlađi koji nisu imali i tako kuda. Kad ti kažem da je Joco bio nastariji, a čini mi se, sam je imao više škole od svih zajedno pa možda i u čitavom mestu, tek tad je ličio na smešnog čoveka.

Za nepunu godinu dana digao ih je iz pepela, okupljajući oko sebe samo svoje istomišljenike i one mlađe ali ipak školovane. Pojaviše se i povratnci, stari radnici. Morali su ne samo promeniti navike, nego i zasukatiti rukave. Sasvim neprimetno pokaza na jednog u vrhu sale, besprekorno obučen, bez i jedne dlake na glavi, otac da nam bude po godinama, jesi li video kako se odnosi prema gostima, primičući i izmičući im stolice. Tako ne rade ni oni u onim najuglednijim u glavnom gradu. Ako imadnemo sreće, videćeš kako se ponaša prema onom našem Jovanu.

A Joco, kako je to svoje školovanje završio bez novca, ne pitaš? Malo je mogla pomoći Jelena. Od uglja, čišćenja stanova, konobarisanja i šta sve nije radio da se ne poveruje. Bio je ekspret za one najprljavije poslove. Tražena osoba, jedva je stizao.

Uporavo kad je sve dokrajčio i ove objekte stavio na prave noge, Jelena poče poboljevati. Da te ne gnjavim jer nemam snage za to, na rukama njegovim je izdahnula u kolima hitne pomoići, na putu za onaj Institut. To se nije moglo gledati. Bila je to prava pustaoš. Ogolelo ga do kraja. Do kosti. Sahrana sva u belom, opisati se ne može. On sad brine o njenim roditeljima, tako ne bi o svojima. Crno odeleo više ne skida, mada oni koji to ne znaju, misle da je to službeno odelo vrsnih hoteljera. Treba samo videti kada u nekakvim prilikama ove svoje obuče sve u belo ili kombinaciju crveno i belo pa i drugoj varijanti crveno i crno.

Konobar je nekoliko puta dolazio menjao pepeljare, nudio koješta, a onda kad najavi, šef je slobodan, kako da vas najavim, nije zaboravio. Tek tad u meni sve se uskomeša. Bilo mi je najednom teško i drago, upravo uplaših se od susreta. Brže bolje ostatak prepečenice iz čašice progutah halapljivo. Kad se pojavi čovek elegantno obučen, svi konobari, barmeni, a smešno je bilo i gledati kako se onaj u vrhu sale, bez kose na glavi ukruti i nakloni svom mladom šefu. Nisu se oni njega plašili već samo poštovali njegovo znanje i poslovnost.

Dugo smo se grlili i ljubili, da je bilo smešno mnogima kad su primetili šta radimo. A mi smo hteli sve u jednom trenu i da se pozdravimo i da damo oduška emocijama koje su nam terale suze na oči. I Tomo se držao po strani jer sad već oni su se češće njih dva viđali, a mi eto nakon više od deset godina prvi put. Hteli smo da sve obnovimo, podsetimo se u jednom dahu pa bilo je smešno kako nismo stizali ni suze da obrišemo, kapale su pošteno. Pazio sam da nešto ne dotaknem što bi ga zabolelo, išao sam kao po kakvom trnju i najviše ga samno gledao, prepuštajući njemu da se svega priseti. Nije zaboravio Branka Balabana svog prvog šefa i priznaje da mu je nekoliko puta pisao, moleći ga da mu oprosti. O Valjevu i Centralu rado se setio gde smo prespavali.

Ipak, za sve trebalo je i malo samoće i odmah smo se povukli. Usput, pokazao nam je podrume, kolkcije vina i ostalo prostorije. Jelena je bila kruna svemu. A na taj način, sasvim zatvorišmo i taj naš nekakav krug u čitavoj priči.

Obrad VUČEN

Ključne reči: Nema ključnih reči

Dodaj komentar

Sigurnosni kod
Osveži



Previous Sledeća
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
BIOSKOP 85 od 10 - 16. oktobra 2019.
DORA I IZGUBLJENI ZLATNI GRAD, titlovano 10. i 11. oktobar u 17.30h 12. i 13. oktobar u 15.30h...
Detaljnije o programu
UKRAĐENA LIČNOS' U VALJEVU
Centru za kulturu 22.oktobra u 20h Milan Lane Gutović neponovljivi je komičar i proslavljeni glumac...
Detaljnije o programu
Bioskop 85 repertoar - izmena
Zbog velikog interesovanja, film Džoker biće na repertoaru i od 17-23.oktobra! Film Rambo - do posl...
Detaljnije o programu
PRAVDO, KRIVA SI PRAVDO, KRIVA SI
Pozivamo Vas na program "Pravdo, kriva si", u utorak, 22. oktobra, u 19 časova , kada ćemo u sali Va...
Detaljnije o programu

 



Valjevo - Lajkovac - Beograd
05;  06;  07;  08;  09;  10;  11.15;  12;  14.15;  15.45;  18;

Valjevo - Ub - Beograd
05.30;  06.45;  7.45;  09; 10;  12.30;  13.30;  14.30;  16; 17;  16.50;  18;  19;

Valjevo - Novi Sad

07; 10.;  12.45 (izuzev nedeljom),  18.50;

Valjevo - Niš

16;  17.30

Valjevo - Kragujevac
08;  16;
 
Autobuska stanica Valjevo 014/221482
Evropa bus 014/232 128

TAKSI PREVOZ U VALJEVU / TAXI STANICE

ALKO taxi  014/ 243 003 
HALO taxi  014/ 290 029
KULA taxi  014/ 290 290  
MAXI taxi   014/ 222 111  
PATAK taxi   9701
PINK taxi   014/ 29 29 29
RAVNOGORAC taxi  9704 
RADIO MOBIL taxi  014/ 215 000  
VALJEVO taxi  9702

Valjevo-Beograd Centar (Prokop)
4,35;  06,00;  09,06;  12,27;  17,007;  19,59;

Valjevo-Beograd
05,04;  18,24;

Valjevo-Bar
10,47;  22,48;

Železnička stanica Valjevo   014/221697

 
Staro Valjevo

 
Poslovi u Valjevu od: Jooble
INFOSTUD poslovi
2012 © Akter Design | Pravila korišćenja