Ski Resort
Divcibare Ski Resort
Divcibare Ski Resort
Početna stranaValjevske vestiPozitivaMladiKulturaSportBlogFoto danaNa kafici saAdresarKontakt
Pratite nas preko Facebook-a  Pratite nas na Twitteru  Rss
Divcibare Ski Resort
Divcibare Ski Resorr

VALJEVSKO BLOGOVARANJE

LELA

Objavljen od ObradVucen
ObradVucen
ObradVucen još nije napisana biografija
Korisnik je trenutno offline
na utorak, 28 januar 2020
in RAZNO 0 Komentara

Od  kuće i roditelja nikad se nisam udaljavla. Onda odjednom onako iznenada, put u Afrku. Zambia. Uplašili se moji. Priznajem iskreno i meni nije bilo sve kako treba. Nepoznato. Daleko. Ja žensko. Bezbroj pitanja.  Kad sam naizad morala krenuti, pomislih, o dragi Bože, oću li se ikad vratiti.
Onda, iznenada zagleda se kroz prozor pa zaćuta. Srce kao da će mi iskočiti, dodade. I ne primetih kad ruku prinese na grudi, kao da još uvek oseća nekakvu bol. I ja pomislih, tako bela, naprosto prozračna, a krhka. Čini mi se, kad bi se prstom  pritisnulo na jedan onaj njen  obraz i na drugom bi se pokazalo. Ona i Afrika, kakva suprtnost? Sa prtljagom brat bratu da daje, nema je ni pedeset kilograma. Još da je to bio kakav safari i nekako bi se, ali tamo raditi, teško je  i sad pomisliti.
Bilo kako bilo velim ti, ono svojih krpica što sam imala, upakovah i krenuh. Kao da ću tamo ostati samo nekoliko dana. Dvadeset meseci bio je  okvirni rok. A u građevinarstvu nikad se ne zna, trista nepoznanica. Kad se prvim pismom javih, nisu verovali moji ni da sam stigla tamo. Kakvu tamo vrućinu nađoh. Uslovi teški, a posla preko glave. Mi u projektantskom nismo mogli spremiti, koliko su se u operativi upinjali da sve urade i ispoštuju zadate rokove, žurili su. Ni stigla nisam osetiti da sam na drugom kontinetu. Ako ništa, pamtim onu vrućinu. Ništa od onog izležavanja, kako sam na početku mislila. Ništa od  šetnji i kojekakvih obilzaka, samo planšeta i crtaći sto. Ništa više. Ponekad u prolazu onako uzgred poneka sitnica, više za uspomenu, samo rad i gotovo.
Kad na jedvite jade sve nekako prođe, a ja se vratih. Moji nisu verovali. Stalno su me zagledali, bili su iznenađeni da sam sve to izdržala. Meni tek sad trebalo se naviknuti na stare poslove rada i života. Ni organizmu nije bilo lako. Prilagoditi se tim naglim lomovima, a ja sam morala dalje.
Afriku skoro i da zaboravim, kad upravo nekako tad i sama ne znam kako, iznenada odnekud sretoh jednog crnog čoveka. U meni najednom sve se uskomeša. Toliko je bilo tamo takvih i još crnjih, a ja eto tu daleko od Afrike, daleko od svega, između toliko drugih, zagledah upravo u takvog. Bilo je to veliko iznanađenje i za mene, još veće za moju rodbinu. Moje prijatelje i poznanike da i ne govorim. Afrika kao da je bila nekakva moja sudbina, sčepa me iz sve snage. Nisam se ja više mogla ni odupreti. Sad je tek u pravom smislu reči bila pored mene na svakom koraku. Moraš zamisliti ja ovakva, on crn. Gde se god pojavimo, bili smo kao trn u oku, svima.
Kako je to sve počelo, iznenada i na brzinu, upravo tako ozakonišmo našu vezu. Tek tad nađašmo se na jednoj, a svi ostali bili su čvrsto na drugoj strani. Nigde se skloniti, sakriti. Nikako se odbraniti. Svi su nam bili na tragu kao da nas proganjaju ili se to sve samo meni činilo. Pošteno su, moram priznati svi su od mene počeli zakretati glavu, a rodbina i jedno i drugo. Tek rođenjem ćeri, shvatili su mnogi, mada ne do kraja, da to nije obična moja avantura, nego normalan onaj pravi sled događanja i osećanja. Što je najgore, ličila sam svima na eto tamo nekakvu ženu, koja prihvatila brige o tom detetu, a nikako na njenu majku. Boja moje i njene kože bila su velika suporoitnost i prepreka da se ta granica u potpunosti izbriše. Trebalo je sve to izdržati pa uzdahnu duboko, duboko, onako kao kad iznenada ponestane vazduha. Ne želim se svega ni prisećati. Teško mi i pomisliti  sad na te dane, reče tužno.
Kad nam se najednom pogledi sretoše, onako oči u oči, zastade i umiri se, ne da bi se toliko ni opravdala, kakva je eto ona bila, a ne drugi. Na pravom putu jer i njoj samoj bila je jasno više od svega, bila je tvrdoglava. Uporna da je to više ličilo na nekakav bunt nego ispravan i normalan put. Htela je tad nešto, a nije bila u stanju to objasniti, ni sebi ni sredini za koju je to ipak više ličilo na nekakvu avanturu, a ne normalan život. I sad se ona ne želi za sve to opravdati, već samo priča kako je to bilo. Ne krije to ona, da su na njih sa svih strana gledali kao na nekakvo čudo. Takva kakva je bila sredina i nije mogla drukčije, nego tako pa se i zbog toga ne može ljutiti.
Morala sam živeti, ako ništa drugo, reče sa nekakvim olakšanjem, kad po ko zna koji put uzdahnu. Morala sam to ako ništa zbog onog deteta, pa joj misli nekud odlutaše, zastade na tren. Nije nikako ona mogla biti kriva, mada je to sve debelo ispaštala, dodade sasvim zabrinuto, što i dalje nije ličilo na nekakvo kajanje.
On kad je osetio ili je od samog početka mislio drukčije, poče od svega dizati ruke. Nije to činio onako kako se to inače radi, nego upravo sa namerom da mi ogadi do kraja i život i nekakvu nadu i čitavu moju budućnost, pa i prošlost pretvori u crno.
Kad je to meni bilo najteže, okrenu nam leđa. Našla sam se na pravom raskršću poput kakvog zaboravljenog prtljaga, koji je svima isključivo smetao na putu pa su svi od nas uporno zakretali glavu. Pored nas prolazili bi ne zainteresovano i rodbina i prijatelji, kao da su hteli da za sve  ispaštamo samo nas dve i niko više.
Kad primeti da svoju kafu nisam ni liznuo, a i ona čašica prepečenice stajala je nedirnuta, poče zabrinuto da se snebiva. Ja se raspričala, a ti nemaš vremena ni da se poslužiš. I kolače primače malo bliže meni. Ajde probaj ovu rakiju, to je ona koju, čula sam ti voliš, svideće ti se. Branim se koliko mogu. Priznajem, nemam baš ni vremena za sve to, ali hteo bi da čujem tok priče, mada znam da to i nije lepo. Nije lepo zavirivati u tuđe uspomene, a još manje da se sad tu raspojasam pa da otpočnem brisati i sa jedne i sa druge strane sve ponuđeno. Pristao sam na kafu, više zbog nje jer je, kako reče sama i ne može popiti. Mada bi mi najviše odgovarala samo ona čašica žute prepečenice da sve kud prođe naprosto umrtvi pa da ne osećam ni teskobu, tugu, još manje nekakvu glad i potrebu za jelom.
Kolače, nekoliko vrsta, a nije u pitanju ni slava njena nekakva, gosti, naprosto kako reče uživa da pravi kolače i to one koji zahtevaju puno veštine i strpljenja. Odmara me to, napomenu i najlakše tad zaboravim na sve brige, kao da ih zatrpavam tim testom ili makar malo ublažim kojekakvim slatkarijama i ako je to teško priznajem. Eto, šta se može kad je to tako u životu sve nepredvidivo, a makar da je bar onako red slatkog, red gorkog i nekako bi se, ovako teško i preteško, kad je sve načešće poput čemeri nekakve.
Taman da se pregnem i popustim pod njenim pritiskom, kad pogledah na suprot od mene, malo onako ukoso na zidu, širok osmeh, crnpuraste devojke, bujne crne kose, veselih krupnih očiju, gleda nas sa fotografije, kao da osluškuje glas svoje majke, belog čudno beleg tena. Njen naporotiv taman poput čokolade, ona kao da više liči na nekakvu pop zvezdu ili glumicu iz onih serija koje se uporno nude sa ekrana, nego njenu ćer.
Kad ona primeti u šta se zagledah, u jednom dahu će, u roku glatko bez ikakvih problema završi medicinu, a bile smo ostavljene same, ko na nekakvom udaljenom pustom ostrvu.  Bile smo ni tamo ni amo, nikuda. Najednom svi digli ruke od nas, ja ovakva kao ovca, a ona crna, niko da poveruje da smo majka i ćer. Sve mi se smučilo, te njeni  tri-četri godine, njena sudbina, moja muka, izlaza niodkud. Od sebe same da pobegnem.
Kad pomislih na sve to, u trenu kao da nešto u meni puče, polomi se. U jednom dahu u nekakvu torbu stavih nešto prnja, nju u naručje pa pravac na more. Puklo kud puklo, odlučih iznenada, idemo da malo očvrsne, izbrčka se, naprosto da se negde bar na nekoliko dana izgubimo ako ne možemo za uvek.
Oduševila se vodom i odmah zbog svog izgleda, našla se u centru pažnje svih koje smo sretali. Bilo je to u ono vreme kad su crni ljudi bili retkost pa i zbog toga.  Ni predpostaviti nisu mogli u kakvom smo srodstvu, a svi su je hteli makar dodirnuti, onako štipnuti. Izgledalo je kao da je sa druge planete. Išli su za njom uporno, a ja bi se najčešće držala po strani. I njoj je to godilio, toliko se oslobodila da sam mogla bez brige da plivam, kupam se pa i da predahnem.  Ipak, bila sam svesna da je sve to prividno. Samo nas dve mogle smo jedna drugoj pomoći i podeliti ljubav jer smo pripadale jedna drugoj.
Upravo tad, kad sam o svemu razmišljala kuda bi mogla, oslobodih se svih dilema i odlučih, šta je tu je, idemo dalje nas dve zajedno. Kad nekako baš tad zapazih jednog muškarca, kako se sve češće muva oko nje. Već su se poštano i sprijateljili pa čak zajedno se i brčkali onako u plićaku, tražili školjke i slično. Na sve sam gledala kao i obično jer su to radili i mnogi drugi. Predpostavljala sam da je i njegova porodica negde tu u toj gužvi ali njih dvoje ipak nisam ispuštala iz vida i uvek bila tu negde za svaki slučaj, ne daj Bože. Na sve sam pomišljala jer sam već prepuna briga i jada pa mi nije trebalo više.  I pored svega, taj čovek sve češće je bio uvek tu negde u blizini. Učini mi se da nas kao u stopu uporno prati, mada posle razvoda i čitave moje situacije, svi muškarci pa bili oni beli ili ne znam kakve boje kože, postadoše najednom odvratni. Više su mi ličili na nekave prave monstrume, nego na vrstu kojoj nekavom igrom slučaja pripadam i ja. I kad bi se osmehnuli, izgledalo je to sablasno i cinično, a kad mi se obrate odbojno i odurno. Sve sam ih zamrzila, a ovaj je išao uporno po našem tragu, pa kad sam nastojala da se i sakrijem negde i sklonimo se, poput zveri pronalazio nas.
Na sve sam pomišljala, a kad mi na um dođe ona pomisao, manijak, u toj opštoj gužvi što je moguće, uplaših se. Reših u trenu da ga se otarasim za uvek. A kad izmenjašmao nekoliko reči, više onko uzgred u nekakvoj situaciji, ustuknuh. Učini mi se naprotiv  normalan pa i komunikativan. Drugi dan od toga, već smo sedeli u troje i razgovarali kao da se već dugo poznajemo. Ništa nisam krila, jer se u ostalom i videlo pa i budali bilo jesno ko sam i šta sam. Neverovatno, sve je to on ulepšavao i zatrpavao svaku moju neravninu u mom živitu, poput onog slikara, kad bojom prekriva boju da bi dobio željenu nijansu. Pružio nam je obadve ruke da se pridržimo i povede nas poput pravog belog Anđela. Sve je kod nas dve zanemario,  pa gledajući u jednu pa u drugu, moleći da ga ne ostavimo. A mi nismo znale kud bi, ako ne još tamo u onu duboku vodurinu, nekakvoj nemani za uvek.
U njegovoj priči ni jedne tamne mrlje, a nas dve crne i precrne. On zaposlen. Situiran.  simpatičan pa i pravi lepotan u odnosu na nas dve, a svetle kože poput moje, da ne poverujem u sve to.
Malo, malo proveravam uporno svaku sitnicu ali  mislim sanjam li to sve ili mi se samo to pričinjava. A kad reče ti i ni jedna druga, naprosto se uplaših. Obamrla sva, ukočila se. Kako ništa ne ide kod mene bez problema, njegovi su bili debelo protiv naše veze. Svim silama su se suprostavljali i bili nepopravljivi. Držala sam se po strani i prepustila njemu da odluči o svemu, a on je kako reče, odlučio onog dana kad smo se slučajno sreli.
Kafu sam popio ni sam ne znam kako, čak i rakiju. U ustima osećam slatko, znači i kolače sam probao, a ona je i dalje nudila pa i molila da se slobodno poslužim. Priznajem, nisam imao vremena.
Gledam je onako krhka, nežna poput pahuljice, a prsti vešti, spretni, lepo negovani stalno u pokretu. Kad ispruži ruku, sa jedne od od onih poličica hitro dohvati podebelu mapu, poče da pokazuje svoje male umetničke radove, urađene u cveću. Vešto presovano u prirodnim bojama. Ukazaše se prava mala remek dela. Trebam još uramiti, pa sa poda dohvati jednu  za mene, ostale pokloniću prijateljima.
Dok gledam ređaju se razne forme od ljubičica, narcisa, maslačka i ko zna kakvih sve drugih biljki i trava. Bukte i prelevaju se boje kao da je skinuto sa platna Save Šumenovića, Konjevića ili nekog drugog zaljubljenika u ravnicu u boju cveća, trava i žita. Da ne bi bila dosadna i hvalisava, a nije ni jedno ni drugo, brzo preklopi one debele tvrde korice mape da još malo odleži, dozre, uvene, a ne promeni boju. Mislio sam da je samo majstor za kolače, a evo iznenadih se pošteno kad pogledah  ovu drugu veštinu. Ipak, hteo sam da dopriča započeto.
Šta da ti kažem, to je ne moguće pojasniti kakvi su nam tekli dani. Bili su satkani u istom trenu  od muzike, cveća, lepote u svim bojama, oblicima i formama. Uvek samo nežno, samo brižno. Samo onako kao u kakvoj priči da se ne poveruje, da se ne veruje, samo onako kako se može sanjati. Ne može se to ni prepričati, to je jednostavno trebalo doživeti. Ludovao je u pravom smislu reči za nas dve. Nju je voleo, pa pokaza pogledom prema slici, više nego se može voleti i ono što je deo srca, duše, najsitnijeg onog dela tela. Stalno smo nešto slavili. Izmišljao je. Iznalazio bilo kakav način da nas obraduje, razveseli. Radio je puno, upravo da bi to sve mogao i ostvariti. Tako, naprosto svi dani bili su godišnjice, praznici posvećeni nečem što je trebalo proslaviti i obeležiti. Ni ljubomoran, ni zavidan, dobrog srca. Široke, blage i preblage duše. Obadve nas je usvojio, osvojio i prisvojio za sva vremena. Svake godine na dan našeg poznanstva sledio je poklon ili kakve li samo ideje, pismo. Pismo puno nežnosti, lepih, biranih reči, estetski i stilski kao kakvo malo književno delo.
Oči joj iskre dok govori, a ne sme da plače. Ne sme zbog njega. Ne sme zbog ćeri jer to je trebalo pamtiti, a ne suzama zatrpavati i kvariti. Devetnaest poklona. Devetnaest pisama. Devetnaest godišnjica poput sna. Spremali smo se po dvadesti put. Dvadeset vrsta kolača, drugo jelo, piće, njegov rođenadan smo slavili. A on je to tako organizovao kao da se slavi jednovremeno tri, njen, moj, njegov.
Upravo tih dana položila je vozački. A diplomski na fakultetu bio je kao dar njemu za rođendan i čitavu tu ljubav i brigu. Sve to da bi obeležio, kako on to zna, ona je dobila novog „Fiću“ tako da je zaista bilo pravo slavlje.
Nije više krila suze. Briše ih već sad uporno čime stigne. Poželih da stane i tu završi sve, da ne remeti taj sklad i  da ne dira više. Seo je u auto da odveze svoju i moju sestru, i sve nije trajalo tridesetak minuta, a taman kad se vratio pozlilo mu. Srce nije izdržalo.
Trebalo je dosta vremena da se priberem. Da se od svega odbranim i povratim u normalno stanje.
Nas dve našle smo se tek sad na pravom raskršću. Bila je svesna i ona da nešto mora ali šta? Shvatila je da je ostala bez onog centralnog stuba, koji sve to držao. Shvatila je da je sredina u kojoj se našla, bez tog stuba neće shvatiti i prihvatiti. Malo pre tih naglih promena i gužve, srela je ili je moglo bi se reći, on nju sreo, mladića iste boje i brzo se dogovorili da dalje krenu zajedno. Njemu je upravo isticalo privremeno službovanje tu i posle venčanja otputovali su u Ameriku. Morala se pošteno potruditi i položiti razliku ispita da joj se prizna diploma. Posle je nekako dobila i posao. Brak nije uspeo. Razišli su se kao da se nikad nisu ni sreli. Nastali su novi problemi. Državljanstvo, radna dozvola, boravak. Sa dosta muke i to je nekako sredila ali i srela novu osobu koji joj pruži obadve ruke. Eto sad zajednički odgajaju svog sina koji nosi ime njenog velikog počima Marka. Da bude sve kao u kakvoj priči, bele je puti kao i njegov deda a i otac. Povremeno dođu da provedu deo odmora ovde, a ja odlazim tamo da pričuvam malog Marka i oživim uspomene.
Pravo da ti kažem i ja ne mogu sama. Godine su se naslagale, treba to sve čuvati da se ne rasturi i potroši. Pre vremena onog pravog, ne mogu ni ja na teret rodbini, ovde. A neću ni njima tamo u Americi da smetam.
Ni primetio nisam, kad povremeno usatjući i sedajući donese i sladolad, kojeg inače ona sama, reče pravi. Moram prizmnati da ne pamtim da sam takav nekad jeo.  Jednovremeno bio je i ukusan, raznobojan, a za čudo i tako mirisao, kao da je u pitanju sveže voće, a ne umotano sve u tu slatkastu kremu, koja se u ustima topila, osvežavala i hladila.
Ne mogu sama i gotovo, opet naglasi pa na tren ućuta. Onako preko nas i one kristalne posude iz koje sam, moram priznati žustro grabio slatki sadržaj, pogledah je više kako bi joj dao do znanja da mi više prija i od one kafe i kolača pa i one prepečenice. A ona će, nekako prošle godine iznenada naiđe nekakav čovek, pa odnekud vešto dohvati jedan portret sa koijeg dominarao ozbiljan pogled  muškarca, privlačnih crta lica. I ne pogledah čestito zabavljen oko sladoleda, kad u  bravi ulaznih vrata, poče da šuška ključ. Taman da se okrenem, vrata se otvoriše i pojavi se nasmejan, pa na prvi pogled i simpatičan čovek. Ne stigoh ni da ustanem, on već pruži ruku, moleći da nastavim dalje. Ona kad reče, da sam  Biljanin otac, predstavljajući me na taj način, nije krijo zadvoljstvao, što me konačno upoznao pa razgovor krenu sad u drugom pravcu.
Iskoristih pogodan trenutak i uz pravi razlog pridigoh se i na svemu se zahvalih mojim domaćinima. Trudili su se da me još zadrže i molili da opet navratim. Morao sam obećati ali nisam mogao propustiti da Lelu ne zamolim, da prenese pozdrave svojoj Dalan i malom Marku, kad se prvi put budu čuli.


Obrad VUČEN

Ključne reči: Nema ključnih reči

Dodaj komentar

Sigurnosni kod
Osveži


 
 


 



Valjevo - Lajkovac - Beograd
05;  06;  07;  08;  09;  10;  11.15;  12;  14.15;  15.45;  18;

Valjevo - Ub - Beograd
05.30;  06.45;  7.45;  09; 10;  12.30;  13.30;  14.30;  16; 17;  16.50;  18;  19;

Valjevo - Novi Sad

07; 10.;  12.45 (izuzev nedeljom),  18.50;

Valjevo - Niš

16;  17.30

Valjevo - Kragujevac
08;  16;
 
Autobuska stanica Valjevo 014/221482
Evropa bus 014/232 128

TAKSI PREVOZ U VALJEVU / TAXI STANICE

ALKO taxi  014/ 243 003 
HALO taxi  014/ 290 029
KULA taxi  014/ 290 290  
MAXI taxi   014/ 222 111  
PATAK taxi   9701
PINK taxi   014/ 29 29 29
RAVNOGORAC taxi  9704 
RADIO MOBIL taxi  014/ 215 000  
VALJEVO taxi  9702

Valjevo-Beograd Centar (Prokop)
4,35;  06,00;  09,06;  12,27;  17,007;  19,59;

Valjevo-Beograd
05,04;  18,24;

Valjevo-Bar
10,47;  22,48;

Železnička stanica Valjevo   014/221697

Divcibare Ski Resort
2012 © Akter Design | Pravila korišćenja